Korupcija je postala način vladanja

Nije neka organizovana kriminalna grupa spolja zarobila naše institucije, ali oni koji su izabrani da sprovode zakone, to ne čine. A onda se vredi setiti Svetog Avgustina, koji je pre 17 vekova poručio „ako nema pravde, šta su države ako ne velike razbojničke bande?

Mi smo godinama imali vrlo neefikasnu borbu protiv korupcije, jer je vlast bila krhka i zavisna od zadovoljenja interesa mnogih partnera i njihovih finansijera, kaže za NIN Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija. Zato se srpsko društvo valja u korupciji kojoj nijedna institucija nije brana. Primeri se samo ređaju.

Vlast je svela aferu vezanu za Sinišu Malog na prilično bizaran nivo. Dok tužilac ćuti, predstavnici vlasti Siniša Mali i Aleksandar Vučić kažu da je KRIK-u ponestalo ideja oko napada na Malog pa su se sada okrenuli ka njegovom bratu?

Brat je nebitan. Da Siniša Mali nije funkcioner nikoga ne bi zanimao njegov brat i pokloni koje prima od tamo neke firme. Ne bi to nikoga zanimalo da nije u pitanju brat čoveka koji je bio najagilniji promoter projekta „Beograd na vodi“ i ovakvog načina njegove realizacije. A on je izveden bez nadmetanja za izbor privatnog partnera, bez arhitektonskog konkursa koji je trebalo da prethodi ulasku bilo kog investitora i uz donošenje posebnih pravila koja važe samo za taj slučaj. Ova priča koju je KRIK objavio nije sama za sebe dovoljan dokaz o korupciji ali je snažan razlog da se čitava stvar ispita ako sledimo elementaranu logiku. Nije logično pretpostaviti da bi neka privatna firma davala skupe darove ako nije u pitanju neko ko može pomoći da se dobije posao ili ako nije primorana. Dalje, logično je da se u sledećem koraku poveže činjenica da je ta firma Milenijum tim dobila neke poslove od preduzeća Beograd na vodi.

Uključujući rušenje Hercegovačke?

Oni rušenje negiraju, no očigledno je da su dobili posao da grade neke objekte. I onda u tom koraku imamo sledeći ključni element. Preduzeće Beograd na vodi, koje je 32 odsto u vlasništvu Srbije, a 68 odsto firme iz Emirata, raspolaže javnom imovinom. Ta imovina je mnogo veće vrednosti nego sredstva koja je u zajedničko preduzeće uložio privatni partner a da s druge strane to preduzeće Beograd na vodi nije dužno, s obzirom na to da je država manjinski vlasnik, da sprovodi javne nabavke, čak ni kada gradi objekte javne namene. Rukovodstvo tog preduzeća se ne imenuje na konkursu kao što bi moralo za preduzeća u državnom vlasništvu. Ne postoji obaveza da odgovaraju na zahteve o pristupu informacijama, kao što su u obavezi druga preduzeća u vlasništvu države. Pošto su svi ti antikorupcijski mehanizmi isključeni, onda se s razlogom može pretpostaviti da su mogućnosti za manipulaciju u direktnim dogovorima veće. Da li je do njih došlo ili ne, za sada nije vidljivo. Korupcija se teško otkriva, ali ako postoji spremnost da se stvar ispita, treba potražiti odgovor na pitanje da li je napravljen štetan ugovor.

Korupcija je teško dokaziva i retko ide preko ugovora?

Da, na primer, tužilac bi mogao da ispita da li je Beograd na vodi plaćao izvođača radova po ceni znatno većoj od tržišne i da li otuda Milenijum ima neka slobodna sredstva iz kojih plaća poklone kojima uzvraća za dobijeni posao. To bi bio sledeći korak, kada bi u Srbiji funkcionisao mehanizam ispitivanja korupcije. Dakle, osim ljudi koji su tu neposredno pomenuti, a koji se ne oglašavaju, na tekst je trebalo da reaguje javni tužilac, koji ima u svom timu i finansijske forenzičare. Možda bi došli do uverenja da je sve čisto, ali bi i razloge za to morali da podele sa javnošću. U svakom slučaju, taj posao ne mogu da urade novinari umesto njih.

Postoji i drugi slučaj u kom se pominje Milenijum tim. Pokušano je ubistvo novinara Milana Jovanovića koji je pisao o ugovoru sklopljenom između opštine Grocka, potpis je stavio tadašnji gradonačelnik Simonović, i Srbijagasa, koji je potpisao Dušan Bajatović. Ugovorom je označeno da gasifikacija treba da se uvede do 2014. Ali do danas radovi nisu okončani, a novca nema?

Srbijagas je glavna adresa u ovom slučaju. I nije samo problem jesu li ti gasovodi izgrađeni ili ne. Imamo i mnogo veći problem. Sama odluka da se grade gasovodi nije uvek bazirana na realnim potrebama, već se država zaduživala dajući garancije Srbijagasu za izgradnju nekih gasovoda koji na kraju neće biti ni korišćeni, čak ni kada su izgrađeni.

Vidite to kao izvlačenje para iz budžeta za finansiranje partija na vlasti i punjenje privatnih džepova?

Da, mislim da je to mehanizam za izvlačenje para, kada se gradi nešto za čim ne postoji ekonomski interes. Tada je šteta još veća nego kada se kroz „naduvane“ cene ipak na kraju uradi nešto potrebno. Nama je bio zanimljiv drugi slučaj koji smo videli na Žig infu u vreme predsedničkih izbora 2017. Novinari tog portala dali su veoma detaljan opis davanja nelegalnih donacija za SNS.

To je 4.000 uplata po 40.000 dinara za SNS? Jovanović ima i dalje taj spisak sa imenima i iznosima, ali tužilac nije zainteresovan za to?

Oni su objavili i napisali kako se to odvijalo u Grockoj, ko je sve dolazio do prostorija opštinskog odbora, ko je uzimao novac, uplaćivao sa privatnog računa. Sumnje u nelegalne donacije su česte, ali retko kada se pojavi neki konkretan opis kao ovaj.

Kao i spisak sa imenima?

Spisak sa imenima, da. Poražavajuće, to niko nije uzeo da ispituje, iako može biti u pitanju krivično delo skrivanja i davanja lažnih podataka o finansiranju stranaka. Niti je tužilac reagovao, niti je Agencija za borbu protiv korupcije saopštila nešto o ispitivanju tog slučaja.

Čak ni povodom pokušaja ubistva novinara Milana Jovanovića tužilac nije to istraživao, kao eventualni motiv?

Ni nakon pokušaja ubistva, ni nakon što je pretučen urednik Žig infa. Imamo odredbe da tužilac može da pokrene krivični postupak bilo kada, ne čekajući bilo čiju krivičnu prijavu. Može to da učini na osnovu novinskih napisa. Problem je što ne mora. Kada nema krivične prijave tužilac može uvek da kaže „imao sam druga posla“, mogu sve novine da pišu o nekom događaju, sve televizije da izveštavaju, tužilac nema formalno obavezu da to ispita. Imate i u Skupštini diskusije u kojima ljude optužuju direktno za krivična dela, tužilac ne reaguje, bilo da utvrdi krivicu ili da sačuva čast oklevetanima.

To govori o političkoj kontroli pravosuđa?

Neka vrsta autocenzure, to je najtačniji opis. Ako neko može na osnovu svojih ovlašćenja da uradi nešto korisno, a to ne čini, ili čini selektivno, to govori da tužilac čeka na mig političara da bi pokrenuo slučaj. Imali smo to i ranije. Za Kolubaru se godinama znalo i čekalo, dok nije doneta politička odluka da to može da se goni.

Imali smo tada Kolubaru, sada imamo opštinu Brus, Suboticu..., više gradonačelnika sa veoma sumnjivim poslovima? Labanova plata je 70.000, a priprema se za podizanje građevinskih objekata u vrednosti milionskim. Ni tu ne reaguje tužilac. A ni kada se vodi priča o objektu na Paliću, ni kada mediji objave da gradonačelnik Brusa ima platu od 70.000 a vozi džip vredan 50.000 evra.

Kad pominjete Brus, sećate se slučaja gradnje nelegalnog objekta na Pančićevom vrhu? Tada je rušenje stopirano na osnovu tvrdnje da je tu postojao neki privremeni objekat, predsednik opštine Brus je to rekao, iako svi znaju da to nije istina. Tako da je i on na neki način pomogao, a svakako nije sprečio tu očigledno nelegalnu gradnju.

Nepokretanje postupka protiv njega u ovom slučaju i nerušenje objekta uprkos ovim optužbama, potvrda su indirektna da je učinio uslugu za nekoga sa vlasti ili da je objekat na Pančićevom vrhu vlasništvo velikog finansijera SNS?

Ne znam da li je u pitanju finansijer stranke, ali izgleda kao da je u pitanju neko moćniji od predsednika opštine.

Kako je moguće da čitav državni aparat ne može da sruši jedan nelegalni objekat?

Videli smo prebacivanje odgovornosti između policije i Ministarstva građevinarstva, uz pozivanje na zakone. Ministarstvo građevinarstva je reklo da neće prinudno da ruši bez policije, a policija da neće pružiti asistenciju dok se prvi put ne pokuša bez toga. Takva razmena saopštenja je na neki način komična, jer su Zorana Mihajlović i Nebojša Stefanović potpredsednici iste vlade, pa ako već smatraju da ti zakoni nisu usklađeni onda mogu da se dogovore, ili da prepuste većini u Vladi da razreši koji zakon da se promeni. Time što stvar ne razrešavaju, oni građanima šalju poruku da je vlasnik objekta neko ko je „jači“ od oba ministra.

li je premijer ili je predsednik, ili jaki sponzor stranke? To znači da nisu samo floskule kad se kažeda postoji mafija i da vlada mafija ili organizovani kriminal jer ovo jeste vrsta kriminala?

Nelegalna gradnja ovog obima svakako jeste kriminal, a onaj ko se na tako nešto odvaži svakako ima neku moć koja ne proizlazi iz ovlašćenja nego je faktička. A ljudi mogu imati faktičku moć na osnovu novca, sile ili, recimo, posedovanja bitnih informacija. U svakom slučaju, za vladavinu prava je opasno da postoji faktička moć, kojoj institucije ne mogu da stanu na kraj kada se suprotstavi zakonu.

Inače, u državi u kojoj ne funkcioniše vladavina prava, kao zamena se traži sistem unutarpartijske odgovornosti, na osnovu koga, na primer, može doći do smene lokalnog čelnika. Međutim, nema ni političke kazne za one koji su najbitniji za vlast, a dobar primer za to je „vrh beogradske vlasti“ koji nije smenjen nakon nelegalnog rušenja u Hercegovačkoj.

To je vladavina brat bratu i kum kumu? Tako je Vučićev kum Petrović, kako se pisalo, došao do kuće iz Diposovog fonda?

Savet za borbu protiv korupcije imao je izveštaj o tome. Suština je u tome da je Dipos davao neke svoje objekte na korišćenje ili su ih prodavali ali to nije bilo zasnovano na ekonomskim kriterijumima već pod privilegovanim uslovima.

Reč je o objektima namenjenim diplomatama?

Mislim da je to bila originalna namena tih kuća i stanova. Da nije tako, njima bi mogla da upravlja Republička direkcija za imovinu, a ne Dipos.

Kako može Vučićev kum to da dobije?

Izgleda da postoji neka mogućnost da oni to daju. Mislim da oni nisu prekršili propise time što su davali drugim licima u zakup slobodne objekte, ali je suštinski problem što to nisu radili u postupku otvorenom za sve, pa da daju u zakup onome ko najviše ponudi.

Šta je ostalo od borbe protiv korupcije? Zaobilaze tendere, javne nabavke, neposrednom pogodbom sklapaju poslove…?

Srbija ima sada već dugu istoriju nameštanja tendera, a pre donošenja zakona je sigurno bilo još gore. Od kada su 2002. tenderi postali obavezni, mnogi su na ovaj ili onaj način bili namešteni, što se negativno odrazilo i na budžet i na želju firmi da učestvuju u postupcima, pa se neretko jave samo jedna ili dve.

Jer ga dobijaju, kao posao na Koridoru 10, Veselinović ili Radojičić, osuđivani ljudi, za „posebne zasluge“?

Ne znam detalje ni da li su taj konkretan posao dobili na tenderu. Naime, neki putevi se u Srbiji grade sa unapred određenim firmama na osnovu međudržavnih sporazuma, koji potom angažuju domaće izvođače bez tendera. Takođe, imamo situaciju da se donose neki zakoni sa posebnim pravilima nabavki, kao za izgradnju stanova za službe bezbednosti.

U čemu takođe učestvuje firma Milenijum tim?

Mogao je da dobije i neko drugi, uvek ima neko ko je tu… Poenta je u tome da nema redovne procedure, nadmetanja koje bi omogućilo da se dođe do najpovoljnije ponude i efikasne pravne zaštite. Uvek je lako prepoznati ko je miljenik vlasti među firmama koje dobijaju poslove. Kada se sprovodi redovna procedura, pa se javi samo jedna firma, to je poražavajuće, pokazuje nepoverenje u sistem. Ali mi sada imamo još goru stvar, sve češće su situacije gde se kroz pravljenje rupa u sistemu poslovi dodeljuju unapred određenim firmama. Imamo i druge situacije gde se tenderi izigravaju, imali smo nabavku automobila tipa „škoda“ za MUP koja je u celosti proglašena tajnom pre dve godine. Velika nabavka nekih 700 automobila. Nije bila uopšte objavljena informacija da se nabavka sprovodi, jer bi to navodno ugrozilo bezbednost države, a zatim imate fotografisanje tih automobila, pravljenje promo spotova i njihovu svečanu predaju ispred SIV-a. Apsurd. Mi smo imali snažnu najavu borbe protiv korupcije, u 2012. i 2014. je naročito bila eksploatisana u izbornoj kampanji. Poboljšani su neki zakoni, poput ovog o nabavkama, jedne godine su kvalitetno razmatrani izveštaji nezavisnih organa, poverenika, ombudsmana, Agencije…

Najave za sve ono što su sada nepostojeće institucije?

Delimično anestezirane. Imali smo dakle slučaj da je 2014. Skupština popisala ključne probleme iz izveštaja ovih institucija i obavezala vladu da je izvesti u roku od šest meseci šta je uradila. Niti je vlada šta izvestila, niti je Skupština išta više pitala Vladu, niti raspravljala o tim izveštajima narednih pet godina, sve do ove godine, kada su to učinili zbog izveštaja Evropske komisije.

Imali smo obećanje reforme pravosuđa i povećanje nezavisnosti, a dobili smo predlog ustavnih promena koji će čak uvećati politički uticaj. Najavljeno je otklanjanje političkog uticaja kroz raspisivanje konkursa za direktorska mesta. U stvarnosti dve trećine direktora republičkih javnih preduzeća su vršioci dužnosti postavljeni čisto po političkoj liniji. Neki od njih su čak potpuno nelegalno na tim mestima jer im se v. d. status ne može beskonačno produžavati po zakonu. Njihovi potpisi na milionski vrednim ugovorima vrede koliko i potpis slučajnog prolaznika. Dakle, to su ljudi koje drže „na kratkom povocu“, koji mogu biti smenjeni na bilo kojoj sednici Vlade, bez ikakvog obrazloženja, čim otkažu bespogovornu poslušnost. Čak i ljudi koji su deo vladajućeg establišmenta, ni oni nisu izabrani na neki pun mandat već se održava to v. d. stanje radi očuvanja pune partijske kontrole. To je ne samo gaženje predizbornih obećanja, već i direktno kršenje Zakona o javnim preduzećima iz 2012. i 2016. Takođe, veliki broj pomoćnika ministara i drugih visokih službenika je u v. d. statusu iz istog razloga, da bi bili lako zamenljivi na osnovu trenutnih potreba političkog vrha.

I onda smo imali nedavno izjavu premijerke koja je rekla, na novinarsko insistiranje u vezi sa tim problemom, da se Vlada bavila bitnijim pitanjima, pa da kao zbog toga nisu stigli. Na stranu očigledna demagogija, ali argument ne stoji čak ni matematički – postavljenje na konkursu važi četiri godine, a vršioce dužnosti u upravi Vlada mora da postavlja svaka tri meseca. Inače, za mnoge druge zakone nismo čuli ni takvo objašnjenje zašto nisu promenjeni ili primenjeni. Očigledno je da nikad nije postojala volja da se borba protiv korupcije sprovede, ili je pak brzo iščilela.

Firma premijerkinog brata dobija unosne državne poslove? Otac Nebojše Stefanovića hoda po hotelu sa rancem sa 300.000 evra koji sutradan razbijaju momci sa fantomkama na licu? I tužilac ne postavlja pitanje i mi nemamo odgovor na sva ta pitanja. Ko u stvari vlada Srbijom? Ko su ti tajni lobiji?

To bih i ja voleo da znam. Nikada ni u jednoj državi nije ona vidljiva vlast jedina. Postoje sigurno i neke grupe koje imaju moć da usmere postupanje ljudi na vlasti. Međutim, mislim da bez obzira na to koliko su te grupe, bilo da dolaze iz sfere legitimnih privatnih biznisa ili nekih kriminalnih struktura jake, mislim da se do sada u nekoliko navrata pokazalo da su oni koji nose državnu vlast ipak snažniji od njih. I da je u Srbiji pre istina da nosioci političke moći kontrolišu druge sfere. Imali smo takvu situaciju 90-ih, to se pokazalo i u slučaju Karića kada se suprotstavio vlasti.

Kad Jovo Bakić kaže da mafija vlada Srbijom i da je vlast deo organizovanog kriminala, jesu li to preoštre ocene?

Možda nije preoštra, ali bi verovatno zahtevala redefiniciju pojma mafije. Kako god bilo, ne mislim da je neka organizovana kriminalna grupa spolja zarobila naše institucije, ali oni koji su izabrani da sprovode zakone to ne čine. A onda se vredi setiti Svetog Avgustina, koji je pre 17 vekova poručio „ako nema pravde, šta su države ako ne velike razbojničke bande?“ Zato je vladavina prava bitna, a ne traženje nekakvih prečica. Pomenuli ste primer Karića?

On je primer kako je politička moć jača od finansijske. Čim je pokazao političke apetite, politički moćnici su našli načina da mu oduzmu poslovnu imperiju. U manjem obimu, to se videlo i na skorijem primeru Miškovića.

TANJA NIKOLIĆ ĐAKOVIĆ