Vlada ne poštuje pravila koja je sama donela

• 

Percepcija o korupciji u jednom društvu se veoma sporo menja i kada zaista ima bitnih pomaka. Međutim, ovde je problem to što iza najave borbe protiv korupcije i opravdanih kritika ponašanja prethodnika nije usledila suštinska promena ponašanja. Jednostavan i svima znan primer mogu da budu ona čuvena 24 izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije iz perioda do 2012, za koje je čak Evropski parlament tražio da se ispitaju. I onda imate situaciju da je Vlada i posle te godine nastavila sa praksom ignorisanja novih izveštaja tog istog Saveta - kaže za Blic programski direktor TS Nemanja Nenadić.

U izveštaju o Indeksu percepcije korupcije (CPI 2019) navodite da Vlada otvoreno krši i relativizuje antikorupcijska pravila koja je sama predložila.

- Aktuelna politička garnitura je usvojila još 2012. novi Zakon o javnim nabavkama sa brojnim antikorupcijskim pravilima i Zakon o javnim preduzećima koji je predvideo profesionalno upravljanje i mere za nadzor. Umesto da primenjuje ta pravila, Vlada je izbušila sistem javnih nabavki ugovarajući najvrednije poslove bez nadmetanja na osnovu međudržavnih sporazuma ili nekih leks specijalisa. Konkursi za direktore javnih preduzeća su raspisivani, ali ne i dovršeni, već tim značajnim delom javnog sektora i privrede upravljaju lako zamenjivi i politički postavljeni vršioci dužnosti.

Ocena je i da tužilaštvo “ne daje jasne odgovore na javno iznete i dokumentovane sumnje na korupciju”.

- Primeri su brojni, a među onima koji su bili najviše medijski eksponirani se nalaze i nabavka novogodišnjih ukrasa u Beogradu, nabavke bezbednosnih kamera na Kosovu i mogući štetni ugovori fabrike “Krušik” sa privatnim partnerima. Ponekad tužilaštvo razmatra predmet, zaključi da nema krivične odgovornosti, ali ne pruži javnosti adekvatne informacije o tome kako se došlo do takvog zaključka. Često se nepostupanje povezuje sa političkim pritiscima, a tužilaštvo tome daje povoda svojim ćutanjem i prepuštanjem inicijative političarima iz izvršne vlasti da saopštavaju informacije o krivičnim predmetima.

Kako komentarišete stav Agencije za borbu protiv korupcije u slučaju „Krušik“?

- Agencija za borbu protiv korupcije u slučaju „Krušik“ nije pokrenula postupak da ustanovi da li je bilo nekog sukoba interesa u postupanju ministra unutrašnjih poslova, već je izdala saopštenje koje negira mogućnost takvog sukoba interesa, pozivajući se na to da ministrov otac nije formalno angažovan u firmi koja je trgovala oružjem. Problem je u tome što se u saopštenju uopšte ne pominje jedan od mogućih vidova angažovanja o kojem su objavljeni podaci (pravni zastupnik), što baca sumnju u objektivnost i potpunost njihovog ispitivanja tog slučaja.

Navodite i da je Srbija jedna od zemalja koje imaju brojna pravila u vezi sa finansiranjem stranaka i kampanja, ali su ona ostala mrtvo slovo na papiru.

- Zakon o finansiranju političkih aktivnosti iz 2011. je doneo brojna dobra pravila, ali se ubrzo pokazalo da su mnoga od njih nepotpuna. Potreba za brojnim izmenama je uočena ubrzo potom, menjan je 2014. i 2019, ali ne po tim planovima. Jedina oblast u kojoj se zakon manje-više primenjuje onako kako je napisano jeste raspodela budžetskih sredstava. Međutim, zakon nije obezbedio da građani dobiju razumno uverenje u potpunost i tačnost izveštaja o finansiranju kampanje i da budu kažnjeni oni koji ta pravila krše. Pored slabosti samog zakona, tu Agencija za borbu protiv korupcije i javno tužilaštvo imaju značajan deo odgovornosti, jer nisu do kraja ispitane ni neke od najočiglednijih sumnjivih situacija, poput spiska nekoliko hiljada istovetnih donacija za kampanju, gde su među navodnim davaocima bili navedeni i primaoci socijalne pomoći. U svetu se politička korupcija uglavnom vezuje za uticaj krupnog biznisa na politiku i zarobljavanje državnih institucija od strane finansijskih moćnika. Moj utisak je da u Srbiji stvari često funkcionišu u obrnutom pravcu.

Neki od najvećih infrastrukturnih projekata ugovaraju se bez javnih nadmetanja.

- Za takve aranžmane građani nikada nisu dobili razumno obrazloženje. Na primer, kada smo javno postavljali pitanje hoće li za odabir partnera za „Beograd na vodi“ biti raspisano nadmetanje, tadašnji prvi potpredsednik Vlade je poručivao da se „mora poštovati zakon, ali i tuđi novac“ i da „onaj ko traži da se raspiše konkurs pronađe 3,1 milijardu dolara“. Na kraju se ispostavilo da se unapred dogovoreni investitor obavezao da uloži 150 miliona u zajedničko preduzeće plus 150 miliona kredita. Stvar je jednostavna – ako je unapred odabrani partner dao najbolje uslove, on bi svakako pobedio i na nadmetanju, a odluka Vlade da se ne ide u nadmetanje trajno ostavlja sumnju da je aranžman mogao biti povoljniji za državu. Slična je stvar i sa vezanim poslovima, kada iz iste zemlje (najčešće Kine) uzimamo zajam i obavezujemo se da platimo njihovu firmu da uradi posao. Predstavnici Vlade predstavljaju poslanicima i javnosti jedan deo priče – da je reč o zajmu sa niskom kamatnom stopom i da je korisno graditi puteve. Međutim, uopšte se ne trude, niti im poslanici traže, da predoče drugi deo ekonomske analize – koliko bi u zbiru koštalo kada bi kredit bio nešto skuplji ali cena radova niža usled tržišnog nadmetanja. „Nova moda“ su posebni zakoni za jedan projekat, koji se takođe najavljuju kao „dobra praksa“. Ako opšti zakon nije dovoljno dobar, zato što, na primer, rokovi za eksproprijaciju nisu dovoljno brzi, onda njega treba menjati, a ne izmišljati pravila za svaki pojedinačni slučaj. Pored mogućih ekonomskih štetnih posledica, najveći problem je to što kada se u tako nekom velikom projektu odstupi od zakonskih pravila, onda se dovodi u pitanje čitav sistem. Koji legitimitet država ima da sutra osudi na zatvorsku kaznu predsednika opštine ili direktora škole što nije organizovao javnu nabavku stolica, ako bez nadmetanja ugovara izgradnju autoputeva i termoelektrana?

Srbija je definitivno mesto gde uzbunjivači nikako nisu poželjni...

- Kada neko, kao što je to učinio Aleksandar Obradović, iznese u javnost podatke koji ukazuju na moguće privilegovanje jednog poslovnog partnera državnog preduzeća, najvažnija je stvar brza reakcija u ispitivanju tih navoda, utvrđivanje da li je zaista došlo do štete i iz kojih razloga. Dosadašnje reakcije zvaničnika uopšte nisu išle u tom pravcu, već ka ličnom diskreditovanju njegovih motiva i to može negativno uticati i na druge ljude. Zakon o zaštiti uzbunjivača je trebalo da obezbedi upravo suprotno – da se sazna za moguće nezakonito i štetno postupanje i da se takvi slučajevi ispitaju. Hapšenje Obradovića je učinilo vidljivim još jedan problem – da ne može biti primerena apsolutna zabrana da se u javnosti obelodane podaci koji su formalno označeni kao tajna, jer takvu oznaku i dalje nose i neki dokumenti koji to ne zaslužuju.

Ima li bilo šta dobro u borbi protiv korupcije?

- Mnogo toga u sistemu funkcioniše, ali ništa do kraja. Na primer, statistički podaci pokazuju da je povećan broj osuda za pojedina koruptivna krivična dela, uglavnom kroz sporazume o priznanju krivice, ali je i problem što veliki broj tih dela nije ni prijavljen a kamoli kažnjen; postoji zakonski okvir i postupak za pristup informacijama, što otežava da se koruptivne i štetne radnje sakriju, ali u nekim bitnim slučajevima pristup nije omogućen i pored obavezujućih odluka. I dalje se za ključne stvari, kao i pre pet ili 10 ili 20 godina čeka “politička volja”, samo što sada izgovora za nedovoljne rezultate ima mnogo manje.