Okrugli sto u Novom Sadu
Datum kreiranja: subota, 22 februar 2014
Zakon o javno privatnim partnerstvima ima antikoruptivni potencijal, ali je važno da se zakon primenjuje, odnosno da prestane praksa izvođenja velikih infrastrukturnih projekata koja imaju obeležja koncesija ili javno privatnih partnerstava korišćenjem izuzetaka od primene, ukazali su predstavnici Transparentnosti Srbija na okruglom stolu u Novom Sadu.
To je najčešći slučaj sa odredbom koja od primene zakona izuzima partnerstva zasnovana na međunarodnim ugovorima Srbije. U takvim slučajevima, kada se sa potencijalnim investitorima direktno pregovara izostaju najvažniji antikoruptivni mehanizmi koje Zakon o JPP i konesijama predviđa - konkurencija i nadzor.
Prilikom izrade Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, TS je insistiral ada se uvede obavezna analiza troškova, koristi i štete koju donose ugovori sklopljeni direktnim pregovorima na osnovu međunarodnih ugovora, ali taj predlog nije prihvaćen.
Zbog toga danas imamo situaciju da je Komisija za JPP od formiranja 2012. godine odobrila samo sedam projekata JPP.
Na okruglom stolu, na kome je učestvovao član Komisije Branislav Bugarski, analizirani su razlozi za ulazak u JPP, rizici po javnog partnera i javne finansije, kao i konkretni primeri partnerstava sklopljenih pre i nakon usvajanja Zakona o JPP.
Branislav Bugarski je ocenio da Srbija na sadašnjem nivou drustveno-političke svesti nije spremna za velike projekte iz javno-privatnog partnerstva, jer će se to pretvoriti u “šibicarenje”.
“Zato mislim da se za sada trebamo držati manjih projekata, poput javnog prevoza u nekim opštinama”, rekao je Bugarski.
On je ocenio da nema tog zakona u državi kao što je Srbija koji će da reši pitanje korupcije, već problem korupcije može da reši samo država koja je sistemski postavljena, funkcionalna i u kojoj Poreska uprava radi svoj posao.
Bugarski je rekao da su javno-privatna partnerstva teški i odgovorni projekti, u kojima se vodi računa o svakoj reči i paragrafu, jer su to projekti vredni desetine miliona evra, o kojima državu ili opštinu treba da zastupaju kadrovi koji su u svakom smislu obučeni da rade taj posao, a kojih u Srbiji nema ni izbliza dovoljno.
“Dugoročno pucate sebi u kolena sa demagogijom da ljudi u javnom sektoru treba da rade za 20, 30 ili 50 hiljada dinara. Morate imati ljude koji su stručni i kompetentni i koji mogu da pregovaraju u ime države ili opštine za javno-privatna partnerstva”, poručio je Bugarski.
Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić rekao je da su javno-privatna partnerstva visokorizični vid angažovanja javnih sredstva, jer može da se desi da je podela rizika i podela koristi nedovoljno jasna.
“Može se desiti i da javni partner uloži više nego privatni partner a da kasnije u raspodeli dobiti ne dobije ono što je uložio. Može se doći u istuaciju da se šteta prelije na javnog partnera”, kazao je Nenadić.
Prema njegovim rečima, projekat “Beograd na vodi” je očigledno javno-privatno partnerstvo, iako se to ne pominje, a predstavnici privremenog organa naglašvaju da će se direktno pregovarati samo sa jednim investitorom.
Saradnik TS Zlatko Minić ukazao je da Zakon o JPP predviđa da se, i u slučaju da privatni partner sam ponudi projekat, kao što je slučaj sa Beogradom na vodi, konkurencija ne može isključiti, već se raspisuje konkurs na kome ravnopravno učestvuje i potencijalni investitor koji je inicirao projekat.
Mogući izuzetak je, ako je reč o partnerstvu koje se realizuje po međunarodnom ugovoru koji je sklopila Srbija.
Branislav Bugarski ocenio je da se projektu “Beograd na vodi” pristupa nedopustivo demagoški i populistički
“Hajdemo da razgovaramo normalno, manite se megalomanije. Ali to je deo našeg političkog folklora, političke bare u koju bacite bombu, kažete tri milijarde za ‘Beograd na vodi’. Otkud tri milijarde u budžetu, kada je reč tek o najavljenoj investiciji koja će se, i ako bude realizovana, trošiti namenski”, upitao je Bugarski.
On je dodao da je “Beograd na vodi” realan projekat ukoliko se odredi rok za realizaciju do 2025. ili 2030. godine.
“Da skupite, recimo, sve inženjere protivpožarne zaštite u Srbiji, oni ne bi mogli za tri godine to da 'pretresu'”, ocenio je Bugarski.
Prema njegovim rečima, definicija međunarodnog ugovora u slučaju projekta “Beograd na vodi” je veoma problematična.
“Ako hoće da dođe međunarodni partner iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, to nije međunarodni ugovor već jedan od javno-privatnih partnera, koji treba da bude ravnopravan sa svim ostalim koji će biti eventualno zainteresovani”, rekao je Bugarski.
Dodao je da bi bilo logično da država Srbija da oglas u britanskom Fajnenšel tajmsu (Financial Times), u kojem će navesti da ima 80 hektara prostora i da traži arhitektonsko rešenje i finansiranje za “Beograd na vodi”.
“Dajte prvo da vidimo koliko ima tih investitora koji bi tu viziju ponudili pa da odaberemo, a ne da se unapred opredeljujemo samo za jednog. Ne mogu se tako ozbiljni projekti raditi po sistemu prekjuče smo ga smislili a sutra ćemo ga realizovati. Potrebne su ozbiljne pripreme, ozbiljne studije izvodljivosti i opravdanosti, a pripremni posao treba da traje godinama”, naveo je Bugarski.
Tribina je organizovana u okviru projekta “Povećana transparentnost i efikasnost javnog sektora u četiri oblasti”, koji je podržala Delegacija EU u Srbiji i Kancelarija za saradnju sa organizacijama civilnog društva Vlade Srbije.
To je najčešći slučaj sa odredbom koja od primene zakona izuzima partnerstva zasnovana na međunarodnim ugovorima Srbije. U takvim slučajevima, kada se sa potencijalnim investitorima direktno pregovara izostaju najvažniji antikoruptivni mehanizmi koje Zakon o JPP i konesijama predviđa - konkurencija i nadzor. Prilikom izrade Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, TS je insistiral ada se uvede obavezna analiza troškova, koristi i štete koju donose ugovori sklopljeni direktnim pregovorima na osnovu međunarodnih ugovora, ali taj predlog nije prihvaćen.
Zbog toga danas imamo situaciju da je Komisija za JPP od formiranja 2012. godine odobrila samo sedam projekata JPP.
Na okruglom stolu, na kome je učestvovao član Komisije Branislav Bugarski, analizirani su razlozi za ulazak u JPP, rizici po javnog partnera i javne finansije, kao i konkretni primeri partnerstava sklopljenih pre i nakon usvajanja Zakona o JPP.
Branislav Bugarski je ocenio da Srbija na sadašnjem nivou drustveno-političke svesti nije spremna za velike projekte iz javno-privatnog partnerstva, jer će se to pretvoriti u “šibicarenje”.
“Zato mislim da se za sada trebamo držati manjih projekata, poput javnog prevoza u nekim opštinama”, rekao je Bugarski.
On je ocenio da nema tog zakona u državi kao što je Srbija koji će da reši pitanje korupcije, već problem korupcije može da reši samo država koja je sistemski postavljena, funkcionalna i u kojoj Poreska uprava radi svoj posao.
Bugarski je rekao da su javno-privatna partnerstva teški i odgovorni projekti, u kojima se vodi računa o svakoj reči i paragrafu, jer su to projekti vredni desetine miliona evra, o kojima državu ili opštinu treba da zastupaju kadrovi koji su u svakom smislu obučeni da rade taj posao, a kojih u Srbiji nema ni izbliza dovoljno.
“Dugoročno pucate sebi u kolena sa demagogijom da ljudi u javnom sektoru treba da rade za 20, 30 ili 50 hiljada dinara. Morate imati ljude koji su stručni i kompetentni i koji mogu da pregovaraju u ime države ili opštine za javno-privatna partnerstva”, poručio je Bugarski.
Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić rekao je da su javno-privatna partnerstva visokorizični vid angažovanja javnih sredstva, jer može da se desi da je podela rizika i podela koristi nedovoljno jasna.
“Može se desiti i da javni partner uloži više nego privatni partner a da kasnije u raspodeli dobiti ne dobije ono što je uložio. Može se doći u istuaciju da se šteta prelije na javnog partnera”, kazao je Nenadić.
Prema njegovim rečima, projekat “Beograd na vodi” je očigledno javno-privatno partnerstvo, iako se to ne pominje, a predstavnici privremenog organa naglašvaju da će se direktno pregovarati samo sa jednim investitorom.
Saradnik TS Zlatko Minić ukazao je da Zakon o JPP predviđa da se, i u slučaju da privatni partner sam ponudi projekat, kao što je slučaj sa Beogradom na vodi, konkurencija ne može isključiti, već se raspisuje konkurs na kome ravnopravno učestvuje i potencijalni investitor koji je inicirao projekat.
Mogući izuzetak je, ako je reč o partnerstvu koje se realizuje po međunarodnom ugovoru koji je sklopila Srbija.
Branislav Bugarski ocenio je da se projektu “Beograd na vodi” pristupa nedopustivo demagoški i populistički
“Hajdemo da razgovaramo normalno, manite se megalomanije. Ali to je deo našeg političkog folklora, političke bare u koju bacite bombu, kažete tri milijarde za ‘Beograd na vodi’. Otkud tri milijarde u budžetu, kada je reč tek o najavljenoj investiciji koja će se, i ako bude realizovana, trošiti namenski”, upitao je Bugarski.
On je dodao da je “Beograd na vodi” realan projekat ukoliko se odredi rok za realizaciju do 2025. ili 2030. godine.
“Da skupite, recimo, sve inženjere protivpožarne zaštite u Srbiji, oni ne bi mogli za tri godine to da 'pretresu'”, ocenio je Bugarski.
Prema njegovim rečima, definicija međunarodnog ugovora u slučaju projekta “Beograd na vodi” je veoma problematična.
“Ako hoće da dođe međunarodni partner iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, to nije međunarodni ugovor već jedan od javno-privatnih partnera, koji treba da bude ravnopravan sa svim ostalim koji će biti eventualno zainteresovani”, rekao je Bugarski.
Dodao je da bi bilo logično da država Srbija da oglas u britanskom Fajnenšel tajmsu (Financial Times), u kojem će navesti da ima 80 hektara prostora i da traži arhitektonsko rešenje i finansiranje za “Beograd na vodi”.
“Dajte prvo da vidimo koliko ima tih investitora koji bi tu viziju ponudili pa da odaberemo, a ne da se unapred opredeljujemo samo za jednog. Ne mogu se tako ozbiljni projekti raditi po sistemu prekjuče smo ga smislili a sutra ćemo ga realizovati. Potrebne su ozbiljne pripreme, ozbiljne studije izvodljivosti i opravdanosti, a pripremni posao treba da traje godinama”, naveo je Bugarski.
Tribina je organizovana u okviru projekta “Povećana transparentnost i efikasnost javnog sektora u četiri oblasti”, koji je podržala Delegacija EU u Srbiji i Kancelarija za saradnju sa organizacijama civilnog društva Vlade Srbije.