Zašto nismo naučili lekciju o tajnosti iz "24 slučaja Saveta za borbu protiv korupcije"
Datum kreiranja: petak, 28 februar 2014
Iz medija smo iznenada saznali da Etihad još nije "zvanično" suvlasnik Er Srbije, odnosno da će to postati "ovih dana" kada predsednik kompanije iz Abu Dabija i ministar saobraćaja Srbije potpišu (još jedan) sporazum.
Moguće je, kako se tvrdi u tekstu objavljenim u današnjim „Novostima“ (http://goo.gl/tmjoZ6), da „tehnička Vlada“ može da izvrši „tehničko pitanje“ , odnosno da konstatuje da su „obe strane ispunile svoje ugovorne obaveze“ i verifikuje pravne posledice ispunjenja preuzetih obaveza.
Međutim, ni Vlada u ostavci, ni Vlada u punom kapacitetu nisu ovlašćene da zaključuju tajne sporazume o prodaji javne imovine i državnih preduzeća, niti da ugovaraju prodaju drugačije nego što je uređeno zakonima. A da li je sve (i da li je išta) bilo po zakonu, a zatim i da li je ugovor dobar ili loš, ne može se znati dok se ugovori ne objave.
U 24 izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije iz ranijih godina, koji su proteklih meseci bili ispitivani nakon što je EU ukazala na nužnost da se to uradi, a Vlada 2012 uvrstila na spisak prioriteta svog delovanja, mnogi se odnose upravo na situacije kada ugovori nisu bili u celosti objavljeni, i pored zahteva javnosti i nekadašnjeg sastava Saveta.
Čak i kada bi privatizacioni sporazumi zaključeni u poslednje dve godine bili najbolji i najčistiji mogući, apsurdno je ponavljati iste greške i kroz tajnost podsticati sumnje. Borba protiv korupcije podrazumeva neselektivno ispitivanje slučajeva iz prošlosti, ali mnogo više, učenje na sopstvenim greškama i izgradnju sistema u kojem se one više neće događati.
Moguće je, kako se tvrdi u tekstu objavljenim u današnjim „Novostima“ (http://goo.gl/tmjoZ6), da „tehnička Vlada“ može da izvrši „tehničko pitanje“ , odnosno da konstatuje da su „obe strane ispunile svoje ugovorne obaveze“ i verifikuje pravne posledice ispunjenja preuzetih obaveza. Međutim, ni Vlada u ostavci, ni Vlada u punom kapacitetu nisu ovlašćene da zaključuju tajne sporazume o prodaji javne imovine i državnih preduzeća, niti da ugovaraju prodaju drugačije nego što je uređeno zakonima. A da li je sve (i da li je išta) bilo po zakonu, a zatim i da li je ugovor dobar ili loš, ne može se znati dok se ugovori ne objave.
U 24 izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije iz ranijih godina, koji su proteklih meseci bili ispitivani nakon što je EU ukazala na nužnost da se to uradi, a Vlada 2012 uvrstila na spisak prioriteta svog delovanja, mnogi se odnose upravo na situacije kada ugovori nisu bili u celosti objavljeni, i pored zahteva javnosti i nekadašnjeg sastava Saveta.
Čak i kada bi privatizacioni sporazumi zaključeni u poslednje dve godine bili najbolji i najčistiji mogući, apsurdno je ponavljati iste greške i kroz tajnost podsticati sumnje. Borba protiv korupcije podrazumeva neselektivno ispitivanje slučajeva iz prošlosti, ali mnogo više, učenje na sopstvenim greškama i izgradnju sistema u kojem se one više neće događati.
