ČEKAJUĆI ZAŠTITU UZBUNJIVAČA

I posle više konsultacija zaštitnika građana s vrhom Ministarstva pravde, izvršna vlast je ostala pri tome da zaštitniku ne treba davati nove dužnosti i ovlašćenja, već da će za potpunu i brzu zaštitu uzbunjivača biti dovoljan sud, piše ombudsman Saša Janković, a objavljuje „Politika“.

Zaštita uzbunjivača – ljudi koji prijave ozbiljnu nezakonitost ili nepravilnost na štetu javnog interesa, zbog čega im preti odmazda, jedan je od nespornih uslova da se ozbiljnije uhvatimo u koštac s kriminalom, zloupotrebama i javašlukom. To je i opšte mesto u svim govorima o borbi protiv korupcije – „zaštitićemo uzbunjivače!” Donošenje propisa kojim bi ta zaštita bila zaista uspostavljena, međutim, ozbiljno i zabrinjavajuće kasni, uprkos mnoštvu najava i (prekršenih) rokova.

Radna grupa koju je osnovao poverenik za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić pre više od godinu dana sačinila je Model zakona, koji je predviđao robustnu zaštitu uzbunjivača od odmazde pred dva organa – sudom i zaštitnikom građana (republičkim ombudsmanom). Zaštitnik građana trebalo je da pruži privremenu zaštitu uzbunjivaču, dok sud ne donese konačnu odluku i kazni zbog učinjene odmazde nad njim ili njom. U momentu kada je model načinjen, takva dvostrana i stepenovana zaštita bila je novi koncept, čak i za Evropsku uniju. Njene zemlje članice u ovom momentu se oslanjaju na zaštitu uzbunjivača pred sudom ali ni izbliza nisu zadovoljne njenom delotvornošću, brzinom i rezultatima, sem delimično u slučaju Velike Britanije.

Poverenik je Model zakona uručio nadležnom Ministarstvu pravde, koje je osnovalo sopstvenu radnu grupu sa zadatkom da, polazeći od modela, utvrdi predlog zakona za vladu i, konačno Narodnu skupštinu. Međutim, radeći na modelu, stručnjaci koje je okupilo Ministarstvo pravde zaključili su da je uloga zaštitnika građana suvišna i da je za zaštitu uzbunjivača dovoljan, da mora i može da je autoritativno obezbedi – samo sud.

Takvom konceptu s apstraktnog nivoa nema zamerke – sud zaista već ima sva potrebna ovlašćenja. Međutim, autori prvobitnog modela pošli su od činjenice koja je poznata svakom građaninu – sudovi u Srbiji nisu dovoljno brzi i delotvorni, a zaštita uzbunjivača prioritet je ne samo za uzbunjivača o kojem je reč, već i za društvo. Zato su i smatrali da bi za uspeh, pored suda, trebalo angažovati još jedan državni organ, čiji je rad manje u vezi s formom, a više rukovođen efikasnošću zaštite. A jedini koji može da se meša „u skoro sve”, baš kao i sud, i kome Ustav daje kontrolna ovlašćenja sa zadatkom da „štiti” građane od kršenja njihovih prava (a uzbunjivači su pre svega – građani) jeste – zaštitnik građana. Smatrali su i da, ako je zaštita uzbunjivača već u javnom interesu, treba obezbediti da se ona ostvaruje ne samo po privatnoj tužbi, već i radom državnog organa kome se ne plaća taksa i koji je slobodan da ceni ima li mesta njegovom angažovanju u zaštiti ne samo privatnog, već i javnog interesa!

Ipak, i posle više konsultacija zaštitnika građana s vrhom ministarstva, izvršna vlast ostala je pri tome da mu ne treba davati nove dužnosti i ovlašćenja, već da će za potpunu i brzu zaštitu uzbunjivača biti dovoljan sud.

Povereniku, Zaštitniku građana i ostalima iz prvobitne radne grupe ostalo je samo da izraze neslaganje s takvom procenom, ali i da požele uspeh konceptu ministarstva, nadajući se da će život pokazati da su njihove sumnje bile preterane.

Ipak, u Evropi se brzo čulo za model dvostruke zaštite uzbunjivača koji je nastao u Srbiji, i to zahvaljujući tome što je rad poverenikove radne grupe finansiran sredstvima dve evropske i jedne prekookeanske države, više zbog toga što su pri njegovoj izradi konsultovani stručnjaci širom sveta, a najviše jer je ombudsman Srbije o novim rešenjima prvo razgovarao s evropskim koleginicama i kolegama, svestan značaja, ali i rizika po sopstvenu instituciju od iskoraka o kome razmišlja.

Taj iskorak Srbija neće načiniti, ali ideja polako dobija eho u Evropi. Doskorašnji zvaničnik Evropske komisije Mose Apelblat nedavno je objavio blog pod naslovom „Evropski ombudsman unije treba da štiti uzbunjivače u Evropskoj uniji” (http://goo.gl/VzPDpw). U tom tekstu on predlaže novu ulogu za ombudsmana Evropske unije, pozivajući se na ideju o kojoj se „raspravlja u mreži ombudsmana u zemljama kandidatima za pristup”. Raspravu na koju se Apelblat poziva započeo je ombudsman Srbije na sastancima koje su organizovali Evropska komisija i Savet za regionalnu saradnju. Posle toga u Holandiji je rasprava o potencijalnoj ulozi ombudsmana u zaštiti uzbunjivača ušla u parlament. U Srbiji, gde je ideja nastala – očigledno neće.

Ostaje nam svima da se nadamo da pristup Ministarstva pravde može da obezbedi željene rezultate, odnosno da će sudovi u ovoj stvari biti dovoljni, brzi i efikasni za primer, pošto smo odustali od toga da primer damo novim, savremenim pristupom i da u rešavanju univerzalno značajnog problema pokušamo da prednjačimo u Evropi.