Doktorati, akreditacije, nadzor...

Jedan od najzanimljivijih detalja koji se mogao čuti u jučerašnjim raspravama o liku i delu vlasnika "Megatrenda" je prebacivanje lopte između predstavnika Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja o tome ko je odgovoran da utvrđuje da li (državni i privatni) univerziteti ispunjavaju uslove za akreditaciju, naročito nakon što takva akreditacija jednom bude izdata. Tako smo čuli da Savet nema uslove da naknadno vrši takve provere, da Ministarstvo ima "samo četiri inspektora za visoko obrazovanje" (ali ne i da li makar ta 4 inspektora nešto proveravaju), da (državni i privatni) fakulteti imaju svoje ispostave "po garažama" i profesore koji ne rade tamo gde su prijavljeni i slično.

Taj problem je očigledno daleko veći od bilo čije kupljene ili poklonjene diplome. A problem sa "kupovinom ispita" i niskim kriteirijumima za prolaznost može efikasnije da se reši na izvorištu - kada i državi kao poslodavcu postane bitnije ono što je bitnije privatnicima - šta kandidat za posao zaista ume da uradi (što se utvrđuje kroz testiranje sposobnosti) a ne samo da li poseduje neku diplomu, koja mu je bila prosečna ocena na studijama i slično.