Sprovođenje zakona

Zamislite vest da je na inicijativu policije, u saradnji sa Vladom, bezbednosnim službama i tužilaštvom pokrenuta akcija otkrivanja počinilaca krivičnih dela. I za državu i medije u kojima smo navikli na sve oblike medijskog spinovanja, zvuči kao groteskno preuvličavanje, zar ne. A nešto slično imali smo u gotovo svim medijima koji su preneli da je "na inicijativu JKP Parking servis, u saradnji sa Gradom Beogradom, saobraćajnom policijom, Interventnom jedinicom beogradske policije i Komunalnom policijom" organizovana akcija uklanjanja nepropisno parkiranih vozila u Beogradu (http://goo.gl/CGGePJ).

Sprovođenje zakona postala je vest. Pri tome nije reč o nekom nedavno usvojenom zakonu, koji je u naš pravni sistem uneo potpunu novinu. Reč je o Zakonu o bezbednosti saobraćaja i vrlo jednostavnim pravilima - gde je dozvoljeno, a gde nije dozvoljeno parkiranje.

Pre gotovo dvadeset godina gradske vlasti tvrdile su da ne mogu da uvedu red u nepropisno parkiranje jer nemaju saradnju policije, s obzirom da je tada na vlasti u Beogradu bila opozicija Miloševićevoj vlasti na nivou republike. Zbog čega je danas potrebna posebna koordinacija da bi se sprovodio zakon?

I da li će specijalna akcija biti nešto što je izvedeno jednom, za potrebe kamera, ili će se saobraćajni propisi dosledno sprovoditi? Saznaćemo već narednih dana i sedmica. A do tada, da se podsetimo citata iz knjige Mirjane Novaković, "Tito je umro", kada njena junakinja, posmatrajući niz automobila koji stoje zaustavljeni na Bulevaru kralja Aleksandra sa uključena sva četiri migavca, konstatuje zbog čega neko ne želi ili ne može da takvoj bahatosti stane na kraj: „...jer što je vlast korumpiranija, to više pušta građanima da rade šta hoće, bez kazne; u Africi je toliko korumpirana da dozvoljava građanima ubistva i silovanja, na Balkanu ih uglavnom pušta da kraduckaju i budu obesni, a u Finskoj ne toleriše građanima čak ni da im curi ulje iz motora“.