Kada zakonodavci pozivaju na izmenu zakona
Narodni poslanik iz SNS, Veroljub Arsić, u izjavi za NIN ukazuje na to da su sredstva za finansiranje stranaka iz budžeta prevelika. Kaže da zakon treba izmeniti, jer "političkim strankama nije stavljena na raspolaganje mogućnost da vrate sredstva u budžet, niti mogu da se bave humanitarnim aktivnostima". „Postoji inicijativa SNS da se kao osnovica za obračun odvajanja sredstava za finansiranje političkih stranaka više ne primenjuje rashodna već prihodna strana budžeta, uzimajući pritom u obzir samo realne prihode koje država ostvari, i ja očekujem da se to možda uskoro i formuliše u izmenama i dopunama zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Ali zasad je zakon takav, po meni nije najbolji, na to smo mi i ukazivali kad se donosio, ali nije bilo sluha da se to izmeni. Inače, treba da se zna i to da nismo potrošili sav novac koji smo dobili iz budžeta“, kaže Arsić.
Izjava g. Arsića je uglavnom, ali ne i potpuno, tačna. Naime, iako u Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti piše da se budžetske dotacije određuju u odnosu na "rashode budžeta", takođe se primenjuje Zakon o budžetskom sistemu, koji ta izdvajanja vezuje za "rashode koji se finansiraju iz poreskih prihoda", što dovodi do sličnog efekta kao da je se obračun vrši u odnosu na prihode. Tačno je da se SNS nije slagala sa odredbama postojećeg zakona i da je na njega 2011. podnela niz veoma korisnih amandmana, koje je tadašnja Vlada listom odbila bez valjanog obrazloženja, na što je TS ukazala u vreme donošenja tog zakona.
Između ostalog, tadašnji amandman SNS je bio još restriktivniji od inicijative o kojoj g. Arsić sada govori (dvostruko manji procenat izdvajanja iz budžeta i zaračunavanje u odnosu na manju osnovicu). Međutim, pravo je pitanje zbog čega, u više od dve godine od kako je ova stranka na vlasti, ta odredba nije izmenjena? Ne samo da takvu promenu nisu uvrstili u proceduru narodni poslanici iz ove stranke, već to nije učinilo ni Ministarstvo finansija u nedavno objavljenom nacrtu izmena i dopuna ovog zakona.
Problem je, u stvari, daleko ozbiljniji od činjenice da su izdvajanja iz budžeta za stranke očito previsoka: kada je zakon pisan, a ni u svim potonjim raspravama o ovom pitanju, nije jasno utvrđena svrha budžetskog finansiranja, potreba koje ono treba da zadovolji. Kada bi zakonopisci jasno definisali cilj ovog finansiranja, onda bi se lako dalo izračunati koliko ono treba da bude. Naravno, uporedo sa uređivanjem finansiranja stranaka iz budžeta, u ovaj zakon bi trebalo ugraditi i snažnije mehanizme za sprečavanje korišćenja javnih resursa za stranačku promociju, što je najvidljivije kroz tempiranje "redovnih poslova" državnih funkcionera u doba izbornih kampanja (čime se aktuelni nacrt takođe ne bavi).
