Izveštaj Uprave za javne nabavke
Izveštaj Uprave za javne nabavke (http://goo.gl/KFfyIk) o primeni Zakona o javnim nabavkama za prvo polugođe 2014. godine donosi neke zaista ohrabrujuće podatke o rezultatima, ali pokazuje da ima i dosta stvari kojima još uvek ne možemo biti zadovoljni. Važno je to što se znatno povećao broj naručilaca koji podnose izveštaje Upravi, ali očigledno još uvek ima naručilaca koji nisu ispunili ni ovu osnovnu zakonsku obavezu.
Odličan rezultat, koji je očigledno posledica primene novog pravila prema kojem je obavezno objavljivanje nabavki male vrednosti, jeste to što je učešće tih postupaka više nego prepolovljeno. Ispravan je zaključak da su one ranije korišćene u većoj meri upravo da bi se kroz ograničenu transparentost posao zaključio sa unapred izabranom firmom. Na isti način treba tumačiti i petostruko smanjenje učešća pregovaračkih postupaka bez objavljivanja javnog poziva, naročito onih zbog navodne hitnosti, koji su bili jedan od najvećih problema.
Međutim, loše je što nove zakonske mere nisu još uvek dovele do povećanja konkurencije, jer je i dalje prosek manje od tri ponude po jednoj nabavci. To je pokazatelj nedovoljnog poverenja privrede u sistem, to jest, nepoverenja da je moguće doći do posla sa državom bez prethodnih dogovora, ali možda i posledica nekih drugih činilaca – npr. slabosti same privrede, insolventnosti preduzeća, suvišnih formalnih zahteva za učešće u postupku. Na to se nadovezuje i očigledna nezainteresovanost (ili nepoverenje) stranih firmi da učestvuju u ovim poslovima (samo 2% ponuda) i pored toga što je stupio na snagu SSP i što odavno važi CEFTA sporazum, koji brišu ili smanjuju privilegovan tretman domaćih ponuđača.
Prema podacima koji su dostavljeni UJN, gotovo jedna četvrtina nabavki su one koje su bile izuzete od primene Zakona po nekom osnovu, što je više nego ranije (18%). To se delimično može objasniti najhitnijim nabavkama zbog poplava, ali su očigledno potrebne dodatne provere. Dobro je što u ovom periodu nije bilo mnogo novih nabavki kod kojih je primena Zakona isključena po osnovu međudržavnog sporazuma, a ugovoreni infrastrukturni poslovi kod kojih se umesto domaćeg zakona primenjuju pravila kreditora su bili vredni blizu 6 milijardi dinara. Transparentnost – Srbija godinama ukazuje da je izuzimanje primene domaćeg zakona kod međunarodnih aranžmana loša praksa i da bi isplativost svakog takvog aranžmana morala brižljivo da se ispita poređenjem sa alternativama. Isto važi i za druge ugovore koji se sprovode na osnovu međudržavnih sporazuma – npr. razna javno – privatna partnerstva koja se ili realizuju ili najavljuju, naročito sa firmama iz UAE.
Dobro je što je Uprava počela da pokreće prekršajne postupke zbog kršenja Zakona (26 od marta do juna), na osnovu svojih novih ovlašćenja, ali je sasvim sigurno prekršaja bilo mnogo više i Upravu treba znatno kadrovski ojačati kako bi se više posvetila ovom aspektu svog rada i kako bi što manji broj slučajeva kršenja Zakona ostao nekažnjen. Na primer, u našem prošlogodišnjem istraživanju smo utvrdili da oko 10% nabavki nije čak ni oglašeno na propisani način.
Tokom usvajanja Zakona u skupštini je najveći deo rasprave bio oko procene ušteda od njegove primene. Zbog toga je normalno da javnost sada zanima da li je država zaista uštedela te obećane stotine miliona evra. Međutim, pristup toj temi je od početka pogrešan, jer visinu ušteda uopšte nije moguće precizno izračunati na nekom ukupnom nivou. To je moguće učiniti samo na nekim pojedinačnim primerima kada se ista roba nabavlja iz godine u godinu, pa i tu samo uslovno, jer se drugi faktori na tržištu takođe menjaju. Naravno, važno je da se efekti primene Zakona pažljivo prate i na ovaj način, ali i u pogledu kvaliteta, jer nije samo stvar u tome da se sada potroši manje na nabavku, već da se na najbolji način zadovolje potrebe građana zbog kojih se te nabavke i vrše.
