Služe li javne rasprave da „uvek iste nevladine organizacije” ospore sve što radi vlada
Programski direktor TS Nemanja Nenadić ukazao je, naime, na niz problema i nedostataka u vezi sa javnim raspravama. Govoreći o praksi, Nenadić je ukazao na višestruk značaj javnih rasprava za borbu protiv korupcije, pogotovo u situaciji kada lobiranje nije uređeno, ali da su u prošlosti magloviti kriterijumi korišćeni da se javne rasprave izbegnu, što su utvrdila istraživanja TS za 2010, 2011. i 2012. godinu. Praksa se, međutim, nije bitno popravila ni nakon izmena Poslovnika iz aprila 2013. Nenadić je upoznao učesnike sa dosadašnjim nalazima TS monitoringa javnih rasprava u 2013. i 2014. (http://goo.gl/qaKHAJ) kao i sa najnovijim nalazima, prema kojima su (bilo kakve) javne rasprave bile organizovane za 7 od 14 zakona kod kojih su bile obavezne, da smo ove podatke dobili od ministarstava, dok Vlada nije odgovorila na zahtev za dostavljanje izveštaja sa javnih rasprava.
On je dalje ukazao na probleme koji postoje i kada se javne rasprave organizuju - da samo u retkim situacijama svi učesnici dobiju obrazloženi odgovor zbog čega predlozi nisu ili jesu prihvaćeni, da se rasprave ne objavljuju na portalu E-uprava, iako je to obaveza po zakonu i da se poštovanje ove obaveze ne razmatra kao bitno pitanje od strane Vlade i Narodne skupštine, a da, s druge strane, ne postoji mehanizam koji bi obezbedio sprovođenje ove obaveze.
Sa stavovima g. Nenadića je polemisao predsednik skupštinskog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, g. Aleksandar Martinović, koji je između ostalog ukazao na to da javne rasprave usporavaju proces donošenja važnih zakona, da ih "uvek iste" nevladine organizacije koriste za osporavanje predloga koji dolaze iz Vlade, da bi omogućavanje javne rasprave o polaznim osnovama dodatno usporilo rad na zakonima, da je rad skupštinskih odbora javan, da se javne rasprave sprovode za većinu zakona, da postoje i drugi načini za učešće građana (kroz upućivanje inicijativa ministarstvima) kao i o nekim drugim pitanjima, koja nisu bila u neposrednoj vezi sa temom radionice (ustavnopravni položaj i odgovornost "nezavisnih organa").
U vezi sa ovim, g. Nenadić je ukazao na to da zaista postoji problem što je krug učesnika u javnim raspravama relativno uzak, ali da nije problem to što neki stalno učestvuju, već to što drugi potencijalni učesnici ne prepoznaju mogućnost da na ovaj način utiču na kvalitet budućih propisa, te da bi to stanje moglo da se popravi ukoliko bi se ljudi uverili da će njihovi predlozi dati na javnoj raspravi biti ozbiljno razmotreni, a da praksa, na žalost, nije takva.
U vezi sa održavanjem javnih rasprava, on je pozvao g. Martinovića i sve druge zainteresovane da i sami provere statitsiku, uvidom u portal E-uprava i obrazloženja predloga zakona koji dolaze u Skupštinu. U vezi sa usporavanjem donošenja važnih reformskih zakona javnim raspravama ukazao je na to da je reč o obavezi iz Zakona o državnoj upravi, te da ako neko smatra da treba propisati izuzetke to može da učini amandmanom na taj zakon. U vezi sa javnim raspravama o polaznim osnovama, on je ukazao na moguće koristi na jednom aktuelnom primeru. Trenutno se pominje mogućnost oduzimanja vozila nekim saobraćajnim prestupnicima. Javna rasprava o polaznim osnovama bi mogla da se vodi oko uvođenja te vrste sankcija (uopšte), umesto da se otvori tek u momentu kada resorno ministarstvo formuliše konkretne odredbe. U vezi sa tim pitanjem, on je podsetio i na govor mandatara Aleksandra Vučića, na osnovu kojeg je izabran na funkciju predsednika Vlade a u kojem se kaže:„omogućićemo privredi, civilnom društvu i drugim zainteresovanim stranama da učestvuju u svim fazama pravnih akata, od koncepta zakona, do predloga, uključujući i pripremu podzakonskih akata“. G. Nenadić je tim povodom izrazio nadu da će Vlada do kraja mandata obezbediti sprovođenje ovog obećanja, kako kroz poštovanje aktuelnih pravila, tako i kroz njihovo unapređenje.
