Bez vidljivog napretka u 2014
Nakon prošlogodišnjeg napretka (sa 39 na 42), Srbija je ove godine zabeležila blagi pad na Indeksu percepcije korupcije koji je danas objavio Transparency International. Sa skorom od 41, na skali od 100 do 0, Srbija ove godine zauzima 78. mesto na tabeli među 175 država i zavisnih teritorija (prošle godine 72 među 177). Reč je o rezultatu koju Srbiju svrstava među zemlje sa veoma rasprostranjenom korupcijom. To pokazuje da prošlogodišnji napredak na listi nije u dovoljnoj meri iskorišćen kao podsticaj da se sprovedu reforme koje bi omogućile sistematično suzbijanje korupcije. Rezultati Srbije su slični kao i kod većine susednih zemalja.
Iako Indeks percepcije korupcije ne prati promene na dnevnom nivou, već u dužem vremenskom periodu i ne odražava nužno aktivnosti državnih organa ili broj slučajeva korupcije do kojih je došlo u posmatranom periodu, već utisak relevantnih ispitanika, može se zaključiti da antikorupcijske mere još nisu dovoljno uverljive.
Srbija ima šanse za borbu protiv korupcije koje nisu dovoljno iskorišćene. Evropska perspektiva i rešenost EU da se napredak u okviru poglavlja 23 prati sve vreme pregovora je najveća dugoročna šansa. Međutim, zainteresovanost međunarodnih organizacija nije dobro iskorišćena. Tako se u izveštajima EK se navode brojni problemi i preporuke koji su isti kao ranijih godina, ali i neki novi. Nacrt akcionog plana za pregovore u poglavlju 23 je nedovoljnog kvaliteta. Umesto da se EU koristi kao motor za reforme, čini se kao da je glavni cilj dobijanje „pozitivnih mišljenja“.
Druga neiskorišćena šansa je činjenica da Srbija posle dužeg vremena ima izrazito koncentrisanu političku moć, za razliku od višedecenijske disperzije moći na koalicione partnere i „federaciju ministarstava“ umesto Vlade. Ta činjenica pruža šansu da se uspostavi puna institucionalna borba protiv korupcije umesto da ona zavisi od „političke volje“, ali i opasnost da se borba protiv korupcije politički instrumentalizuje. Podrška građana borbi protiv korupcije je velika, ali je i lestvica očekivanja podignuta veoma visoko.
U prethodnih godinu dana, od sistemskih antikorupcijskih mera gotovo jedina svetla tačka bila je primena Zakona o javnim nabavkama, iako ni ona nije u potpunosti obezbeđena. Strategija za borbu protiv korupcije i prateći Akcioni plan se sprovode sa zakašnjenjem, za neispunjavanje obaveza ne postoji sistem odgovornosti, što je bio najveći nedostatak i prethodne Strategije (iz 2005). Između ostalog, zbog ovih kašnjenja još uvek nisu poboljšani Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, a Zakon o zaštiti uzbunjivača je usvojen tek u novembru 2014. Zakon o javnim preduzećima iz 2012. nije doneo vidljive promene ni u jednom bitnom aspektu (profesionalizacija upravljanja, odgovornost, transparentnost), a neke odredbe nisu ni primenjene (preduzeća u kojima nisu ni raspisani konkursi za direktore). Naročito zabrinjava korišćenje međudržavnih sporazuma kao modaliteta za velike infrastrukturne projekte, usled čega izostaje izrada analiza i nadmetanje koje mora da prethodi svakom javno-privatnom partnerstvu, a često i elementarna javnost podataka.
Nema pomaka u pogledu javnosti rada Vlade i drugih organa vlasti (nepostupanje po zahtevima za pristup informacijama, neažurni informatori o radu), niti u javnosti procesa donošenja odluka (neuređeno lobiranje, odsustvo javnih rasprava). Narodna skupština i dalje ne koristi nalaze nezavisnih državnih organa i sopstvene zaključke povodom njih za nadzor nad radom Vlade. Izborna kampanja je i ove godine donela rashode čiji je krajnji izvor finansiranja u velikom delu ostao nepoznat, kao i masovno korišćenje aktivnosti javnih funkcionera i institucija u svrhu vođenja političke kampanje, a optužbe o zloupotrebi javnih resursa i kupovini glasova su ostale neispitane.
Prema najavama, tokom naredne godine bi se mogle očekivati korisne reforme u pravcu racionalizacije javne uprave, rada inspekcija, kao i sistema za izdavanje dozvola, koje bi se dugoročno mogle povoljno odraziti na poslovno okruženje i smanjenje percepcije korupcije. Na sličan način, pozitivno bi se moglo odraziti i rešavanje pitanje preduzeća u restrukturiranju, koja su dobijala značajnu državnu pomoć, kao i početak primene nekih nedavno usvojenih propisa.
Na planu represije, iako prema pokazateljima postoji porast broja otkrivenih krivičnih dela korupcije i broja optužnica, rezultati nisu zadovoljavajući. Do nedavno, ispitivanjem slučajeva moguće korupcije iz ranijeg perioda (tzv. „24 privatizacije“) bavila su se ad hoc tela („radne grupe“), a rezultati tih ispitivanja nisu na jasan način saopšteni (za svaki slučaj pojedinačno). Pored toga, nisu razrešene ni sumnje u veze pripadnika organa gonjenja sa optuženima, kao ni brojni slučajevi „curenja informacija“ o istragama u toku.
Zbog svega toga, ovogodišnji pad Srbije na listi TI CPI, odnosno činjenicu da nije došlo do pomaka na bolje, treba razumeti kao ozbiljno upozorenje da napori u borbi protiv korupcije moraju biti daleko uverljiviji nego što su bili do sada. U svakom slučaju, prioritet državnih organa bi trebalo da bude promena stvarnog stanja i odstranjivanje uzroka korupcije, uz svest da će verovatno biti potrebno znatno više vremena da se promeni i utisak o visokoj korumpiranosti, koji se stvarao decenijama.
Detaljnije na sajtu TS: http://www.transparentnost.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=82&Itemid=43&lang=sr