Bez nagrade za uzbunjivače

TS je davala predlog da se Zakonom o zaštiti uzbunjivača, koji je nedavno usvojila Skupština Srbije, uredi i pitanje dodele razumne nagrade za one uzbunjivače bez kojih ne bi bili ostvareni neki javni prihodi. Predlog smo podnosili tokom javne rasprave o oba nacrta zakona, a takvi amandmani su bili dostavljeni i u formi amandmana poslaničkim grupama. Međutim, ni jedna od ovih prilika nije iskorišćena. Inače, ovo je jedan od retkih predloga za čije odbijanje je već u prvoj fazi bili navedeni razlozi koji se mogu braniti (iako se sa njima ne slažemo).

Naš predlog je predviđao da "uzbunjivač, čije je otkrivanje informacije dovelo do pribavljanja javnih prihoda ili prihoda pravnog lica i preduzetnika, a taj prihod bi izostao da nije bilo uzbunjivanja ima pravo na novčanu nagradu od lica koje je ostvarilo prihod", pri čemu "nagrada ne može biti manja od 1% niti veća od 10% od pribavljenog prihoda".

Obrazloženje rande grupe Ministarstva pravde za odbijanje predloga TS bilo je da "obelodanjivanje koruptivnog, ali i drugog potencijalno opasnog delovanja, ne sme biti motivisano lukrativnim razlozima", te da je "novčana nagrada u direktnoj koliziji sa razvijanjem morala i izražavanjem društvene osude nezakonitog postupanja, kao elemenata koji čine okosnicu zdravog sistema vrednosti koji treba uspostaviti u jednom društvu".

"Zaštita vladavine prava mora biti ključan motiv za pojedinca koji ukazuje na koruptivne i druge radnje. U suprotnom stvara se rizik da pojedinac motivisan kompezancijom u novčanom obliku, učestalo i neprovereno, svakako u nedostatku dobre vere, ukazuje na određena postupanja, podrivajući time zaštitu koja se pruža ovim zakonom", navodi se u obrazloženju.

Svakako se možemo saglasiti sa time da bi moral u društvu bio jači kada bi pojedinci, bez ikakve nade da će dobiti nekakvu novčanu ili drugu nagradu, samoinicijativno, obelodanjivali podatke koji su im poznati o kršenju zakona ili o drugim pojavama koje su škodljive po javni interes i da bi takvo stanje bilo poželjno. Međutim, taj argument nije dobar zato što bi se na jednak način mogao koristiti i protiv posebnog režima pravne zaštite uzbunjivača. Naime, isto tako bi bilo moralno poželjno kada bi Srbija bila zajednica hrabrih pojedinaca koji su uvek spremni da ukažu na nezakonite i druge po javni interes štetne radnje bez obzira na to da li će zbog toga pretrpeti neke štetne posledice.

Smatramo da zakonske koncepte i posebna normativna rešenja treba sagledati sa stanovišta cilja koji se želi postići. U slučaju uzbunjivanja i zaštite (pa i nagrađivanja) uzbunjivača, cilj je da se što veći broj slučajeva u kojima dolazi do ugrožavanja javnog interesa otkrije i da se otklone štetne posledice ugrožavanja javnog interesa. Nesumnjivo je da će ostvarenju tog cilja biti od pomoći da se ljudi koji su spremni da ukažu na kršenje zakona i štetne pojave po javni interes delotvorno zaštite od progona. Isto tako, ne može biti sumnje ni oko toga da će broj onih koji su spremni da svoja saznanja o kršenju zakona i šteti po javni interes podele sa drugima biti još veći ukoliko budu mogli da računaju i na nagradu u razumnom iznosu, koja bi bila u srazmeri sa neposrednom korišću koju su doneli društvu u celini, tačno određenom organu ili firmi.

Tačna je tvrdnja iz obrazloženja Nacrta da nagrađivanje uzbunjivača može da dovede i do pojave „lovaca na nagrade“, koji bi bez dovoljnih provera prijavljivali slučajeve kršenja zakona, pa i do nekih pojava koje nisu pomenute u obrazloženju kao rizične. Međutim, previđa se da se na sličan način i samom zaštitom uzbunjivača stvaraju rizici pojave ljudi koji će iz raznih drugih neetičkih motiva prijavljivati nezakonito ponašanje čiji su svedoci (npr. želja da se za nešto osvete pretpostavljenima ili kolegama), a ne radi zaštite javnog interesa. Zbog toga se pri rešavanju ovih pitanja mora poći od toga šta je osnovni cilj zakonskih rešenja (a to je povećanje broja otkrivanja ugrožavanja javnog interesa) i spram toga sagledavati štetne pojave do kojih može doći pružanjem zaštite ili nagrađivanjem uzbunjivača.

Na kraju, dobili smo Zakon čiji koncept se zasniva na "uspostavljanju zdravog sistema vrednosti u društvu". Na državi je da pokrene najširu akciju (i kroz lične primere) koja će voditi do uspostavljanja takvog sistema i do ohrabrivanja uzbunjivača. U usprotnom imaćemo usvojen zakon, formalno ispunjenu još jednu obavezu za EU integracije, a rezultati će (ponovo) izostati.