Čija briga su krediti u francima
Rast vrednosti švajcarskog franka u odnosu na evro i posledice koje je to donelo dužnicima koji su podigli kredite sa valutnom klauzulom u francima izaziva polemike širom Evrope. Traži se akcija države, a mnoge države i reaguju, novim regulativama ili čak pokrivanjem dela troškova dužnika u nevolji.
Ako bi banke same pronašle interes da umanje kamate dužnicima (npr. kako bi izbegle teškoće zbog raskida ugovora sa velikim brojem dužnika), to bi bilo najlakše rešenje za sve. Problem nastaje ako se traži državna finansijska intervencija. Tada se otvara pitanje zbog čega bi poreski obveznici, uključujući one koji su bili oprezniji pri uzimanju kredita ili one koji nisu imali novca ni za učešće finansirali pogrešne odluke sugrađana? Ako bi to i činili, da li bi bila u pitanju samo solidarnost ili ispunjavanje neke obaveze?
Određena uloga države je postojala i u doba odobravanja kredita. Srbija je podsticala svojevremeno stambeno zaduživanje, između ostalog i sa klauzulom u švajcarskim francima, jer je subvencionisala kredite. Rata sa tom klauzulom je bila niža, pa su ljudi sa manjim platama mogli da dobiju takve kredite (http://www.blic.rs/…/Nece-padati-kamate-na-stambene-k…/print). Tadašnji guverner NBS Radovan Jelašić je upozoravao da je to greška (http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php…)
Ali, bilo je i finansijskih stručnjaka koji su upozoravali da je bilo kakvo subvencionisanje stambenih kredita greška jer se tako onemogućava funkcionisanje tržišta i indirektno održavaju visoke kamatne stope, te da je, ako država već subvencioniše kredite, besmisleno "diskriminisati" neku od valuta. "Na bankama i građanima je da procenjuju rizik sopstvenih odluka i snose konsekvence, dobre ili loše Vlada Srbije greši kada se upušta u procenjivanje svetskih valutnih kretanja i o tome obaveštava javnost. Nije na ministrima da daju finansijske savete građanima i procenjuju njihov rizik. Sutra bi se neko, s pravom, mogao dosetiti da od vlade traži da mu nadoknadi gubitke ako franak naglo ojača. "
(http://www.politika.rs/pogledi/Nebojsha-Katic/t22128.lt.html)
I pored ovih navoda, zakonska obaveza da se finansijski interveniše u korist dužnika u nevolji ne postoji, osim kroz neki vid socijalne pomoći, ako su za to ispunjeni uslovi. Odgovornost države za to što je politika finansiranja kredita bila problematična je političke prirode, kao i kod bilo koje druge odluke slične vrste (npr. subvencije za preduzeća iz neke privredne grane). S druge strane, ukoliko bi neki od ovih ugovora bio osporen pred sudom (npr. zahtev za raskid ugovora zbog izmenjenih okolnosti), postoji obaveza da se taj spor efikasno reši. Zbog toga, ukoliko bude došlo do nekog vida državne pomoći dužnicima ili bankama, takvoj odluci bi morala da prethodi javna rasprava, kao što bi trebalo da prethodi i donošenju bilo kojeg drugog propisa kojima se raspolaže javnim sredstvima, a čega u praksi nema. I naravno, svaka odluka mora da bude jasna u pogledu odgovornosti koju država preuzima i dosledno sprovedena. Do sada je praksa često bila suprotna (npr. u pogledu legalizacije "divlje gradnje"), što zatim logično stvara očekivanje da će se od pravila uvek odstupiti kada zainteresovana grupa bude dovoljno velika ili dovoljno snažna da izdejstvuje odstupanje od pravila u svom interesu.