Nerazrešen ministrov sukob interesa
Odsustvo odluke Odbora Agencije za borbu protiv korupcije po žalbi ministra Selakovića na prvostepenu odluku direktorke Agencije kojom je preporučeno njegovo razrešenje izazvalo je spekulacije u medijima u vezi sa motivima. Dokumenti u vezi sa sednicom Odbora se mogu pročitati na sajtu Agencije (http://goo.gl/Psuglk).
Bez obzira na ispravnost rezonovanja članova Odbora i direktorke Agencije, ovaj slučaj je ogolio jedan sistemski problem. Nasuprot uobičajenoj praksi, Zakon o Agenciji propisuje da se odluke donose "većinom glasova ukupnog broja članova". To u praksi stvara mogućnost da nikakva odluka ne bude doneta (ukoliko za to ne postoji većina), pri čemu nije jasno kakve su pravne posledice, što je najopasnija situacija. Na primer, da li nepostojanje većine za prihvatanje žalbe znači potvrdu prvostepenog rešenja? Da li je postupak odlučivanja po žalbi uopšte okončan time što odluka nije doneta na sednici na kojoj se raspravljalo o tri predloga ili se odlučivanje može odlagati u nedogled (nije propisan rok)? Ako je ministar Selaković povredio zakon, ovakva situacija ostavlja i javnost i Narodnu skupštinu bez odgovora na pitanje da li ima razloga da se protiv njega pokrene postupak razrešenja; ako je prvostepena preporuka za razrešenje bila neispravna, onda je ministar ostao bez efikasne pravne zaštite.
O ovom slučaju piše i nedeljnik NIN u novom broju, u tekstu Sandre Petrušić:
Još u oktobru prošle godine ministar Nikola Selaković je postao prvi član Vlade za koga je Agencija za borbu protiv korupcije izrekla preporuku razrešenja sa funkcije zbog sukoba interesa i kršenja Zakona o Agenciji.
Doduše, dat mu je zakonski rok od 15 dana da se žali drugostepenom organu - Odboru Agencije, ali je delovalo da tu neće biti nikakvih iznenađenja s obzirom na to da je jedan od članova Odbora prof. Zoran Stojiljković još tada izjavio da se ne radi ni o kakvoj diskriminacaji „već se pokazuje poštovanje zakonitosti i doslednost Agencije”.
A onda, četiri meseca kasnije, baš u trenutku kada je izabran za sudiju u Sudu za ljudska prava u Strazburu (po oceni JUKOM a, u proceduri opterećenoj brojnim nepravilnostima) prof. Branko Lubarda, predsednik Odbora, potpisuje antologijsku odluku - da Odbor nije bio u stanju da donese odluku.
S obzirom na to da pravo nije baš rastegljiva kategorija (bar nije bila do poslednjih mesec dana kada nam je SNS otkrio da se može kršiti nezavisnost tužioca za ratne zločine, ignorisati zahtev ombudsmana i lamentirati nad Zakonom o Agenciji), ovakva odluka, tj. njen nedostatak, pre svega je zbunio pravnike.
Bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović Škero tim povodom za NIN kaže: „Nije dobro da se toliko dugo ne odluči o žalbi ministra. To ukazuje da članovi Odbora nemaju svoje jasno mišljenje i ne obezbeđuju upravo ono što bi Agencija za borbu protiv korupcije morala da obezbedi, delotvornost u radu. Stiče se utisak da za razliku od direktora, Odbor ne može da zauzme stav o mogućem sukobu interesa, kada se on odnosi na ministra.“
Interesantno je pogledati šta se u tih četiri meseca događalo, osim što je predsednik Odbora na konkursu koji je raspisalo Ministarstvo pravde dobio funkciju koju niko ambiciozan ne propušta, a što je moglo da zbuni ili ostavi bez snage Odbor. Recimo, ministar Selaković je po još jednom osnovu postao jedinstven - ostao je na funkciji iako je upravljao resorom pravosuđa tokom najdužeg štrajka advokata u svetskoj istoriji i najvećeg kolapsa pravnog sistema. I jasno nam je poručio da u njegovom slučaju nema uobičajenog preispitivanja odgovornosti, jer on ima ljubav premijera Aleksandra Vučića. A koliko je to važno (važnije i od sukoba interesa i lako merljivih rezultata u radu) potvrdio je lično Vučić: „Ja da smenim Nikolu Selakovića neću. Zašto da ga smenim? Zato što na tome insistira Miroslav Mišković. Evo, ja vas obaveštavam da Miroslav Mišković insistira na tome. Neće Miroslav Mišković da određuje ko će da bude u Vladi. Sve dok još mogu, to ću biti ja.“
Uz takvu argumentaciju, odnos prema pravu i spoznaji o ishodu (ma šta izglasali) normalno je da nijednom odboru nije bilo do većanja. Ali to im je posao, a činjenice su bile na stolu. Uostalom, priložili su ih daleko kvalifikovaniji pravni autoriteti od Miškovića - Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije (USTP), koji su podneli prijavu Agenciji o ministrovom konfliktu interesa i direktorka Agencije Tatjana Babić, koja je ustanovila da ga je bilo s obzirom na to da je ministar Selaković kao član Državnog veća tužilaca glasao da se njegov specijalni savetnik Radomir Ilić izabere na funkciju zamenika javnog tužioca u Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu, a kao član Visokog saveta sudstva, da se njegova savetnica Mirjana Mihajlović imenuje za sudiju. Da se radi o i te kako spornim odlukama ministra dokazuje i to što je USTP do dokumentacije došao na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i po nalogu poverenika, s obzirom na to da je Državno veće tužilaca dokumentaciju dalo sa izbeljenim delovima koji se odnose na većanje i glasanje. Zbog toga je Agencija donela rešenje u kom piše i da se ministar smatra povezanim licem sa svojim savetnicima i da je „pogodovao navedenim licima i doveo u sumnju poverenje građana u savesno i odgovorno vršenje javne funkcije, a da o sumnji u postojanje sukoba interesa koji je imao u konkretnim situacijama nije pismeno obavestio Agenciju za borbu protiv korupcije”. Prva reakcija ministra Selakovića je bila da ne želi da polaže račune onima „kojima su ruke duboko u medu”.
A na pitanje da li postoji neki član zakona na osnovu kog je takav argument razlog za izuzimanje u slučaju sukoba interesa, Tatjana Babić za NIN kaže: „Ne mislim da takva izjava, iz koje se ne vidi na koga se i na šta tačno odnosi, paušalno izneta, može da učini nekvalifikovanim donosioca odluke, posebno kadase odluka tiče upravo onoga ko daje takvu izjavu. I zato, ja mogu samo da pretpostavljam na šta je ministar mislio na osnovu onoga što se tih dana pojavljivalo u medijima. U svakom slučaju, to nema nikakve veze sa tim da li je ministar povredio Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije ili ne.”
Toga je, izgleda, postao svesan i Selaković koji je poštujući zakonsku proceduru podneo žalbu, a na sednici Odbora koji je po njoj odlučivao i usmeno izložio odbranu. Na osnovu zapisnika u koji je NIN imao uvid, ministar Selaković nije negirao da Radomira Ilića i Mirjanu Mihajlović poznaje još od studentskih dana, ali je izjavio da ih nije on doveo u Ministarstvo, već da su došli na preporuku direktora Pravosudne akademije koju su u to vreme pohađali. Da su, čim su je završili, konkurisali na mesto tužioca i sudije, a da je on bio prinuđen da za njih glasa jer je u to vreme na snazi bio Zakon o Pravosudnoj akademiji koji kandidatima koji su je završili daje prioritet. I da su, čim su stekli nova zvanja, upućeni ponovo u Ministarstvo pravde jer Zakon dozvoljava da u ministarstvu zaduženom za pravosuđe rade do tri godine. Ministar se, dakle, pozvao na Zakon o Pravosudnoj akademiji koji je u međuvremenu Ustavni sud proglasio neustavnim, potpuno ignorišući Zakon o Agenciji, na osnovu koga je morao da prijavi da se nalazi u sukobu interesa, ali i na utvrđeno pravilo da onaj ko odlučuje mora da bude nepristrasan i da, ako to nije, ima puno pravo da traži svoje izuzeće iz glasanja. Takođe, ministar je preskočio da se izjasni o nekoliko veoma bitnih pitanja, pre svega o tome zašto je u trenutku kada je pravosudni sistem u deficitu sa sudijama i tužiocima uzeo dvoje za svoje potrebe, čim su stupili na dužnost i time naneo štetu državnoj upravi. I kako je mogao da se odluči za sudiju i tužioca „pripravnika” jer se stalno naimenovanje obavlja tek nakon tri godine, kada se urade procene o njihovom radu.
„Postavlja se pitanje: ako su nakon izbora upućeni na stalni rad u Ministarstvo, ko će ih ocenjivati i utvrditi da su kvalitetni i da li će uopšte ispunjavati uslove za izbor na stalnu tužilačku, odnosno sudijsku funkciju. Sledeće pitanje je - ako su tek izabrani na mesto tužioca i sudije, čime su kvalifikovani da postanu savetnici u Ministarstvu, iz redova sudija i tužilaca? Kada je zakonski uvedena takva mogućnost, ideja zakonodavca je bila da se u Ministarstvo dovedu sudije i tužioci sa iskustvom, a ne oni koji su tek izabrani i koju su bez ikakvog iskustva na funkciji za koju su birani. Ako je cilj upućivanja neki drugi, onda nije u skladu s Zakonom. Očigledno ova odluka može biti samo u interesu Ministarstva, ne i pravosuđa s obzirom na to da mesta novoizabranih koji neće raditi u njemu ne mogu birati drugi, ostaće nepopunjena“, kaže Škero.
Međutim, četiri člana Odbora su smatrala da ništa od toga nije relevantno za slučaj jer Agencija nije odlučivala o tome što je Selaković nakon izbora za savetnika i sudiju njih odmah vratio u Ministarstvo pravde. Izvestilac Odbora Nikola Stojanović je, kako piše u zapisniku, rekao da bi Agencija mogla da povodom toga otvori novi predmet i da Odbor u ovom trenutku ne mora da se bavi tim pitanjem. Primedba preostala četiri člana Odbora da je ipak prekršio Zakon o Agenciji nije ostavila preterani utisak, tako da je finalni skor bio 4:4 ili - nesposobni smo da donesemo odluku. Zauzimanju stava nije doprinelo čak ni to što je Selaković priznao da je Radomir Ilić primao nadoknadu od Ministarstva za poslove specijalnog savetnika iako je bio plaćen i od Pravosudne akademije koja ga je, na praksu, uputila u Ministarstvo.
Nakon toga ostaje otvoreno pitanje - šta sada? Da li to znači da je odluka direktorke na snazi jer žalba Nikole Selaković nije dobila potrebnu većinu na Odboru ili će drugostepeni organ ipak morati ponovo da glasa? „Prvostepeni organ još uvek nije dobio bilo kakav akt Odbora u vezi sa žalbom ministra pravde, a svakako ne možemo da postupamo na osnovu saopštenja. Inače, samo saopštenje je u najmanju ruku neobično i predstavlja presedan u postupanju Odbora. Ovo je prvi put od kada postoji Agencija da Odbor nije doneo odluku po nekoj žalbi. Po mom mišljenju, ovde nije reč o pravno komplikovanom slučaju i utoliko pre me čudi da Odbor nije uspeo da postigne saglasnost, ili bar potrebnu većinu, u vezi sa odlukom, ma kakva ona bila. Takođe ostaje nejasno da li je postupak pred Odborom okončan ili ne, a to ćemo znati kada dobijemo dopis Odbora. Tek tada ćemo moći da odlučimo kako ćemo dalje postupati u konkretnom slučaju”, objašnjava Tatjana Babić. Ministar Selaković je odlučio da ne komentariše slučaj da ne bi uticao na njegov ishod, a ono što mu predstoji, ukoliko Agencija ostane pri predlogu za razrešenje, jeste da pokrene spor pred Upravnim sudom. Ali, ako je verovati premijeru, na funkciji ostaje šta god odlučili organi koje smo doživljavali kao nadležne.