Partner za zlatnu koku

Koliko je Srbiji potrebno da ima uređeno lobiranje pokazuje i najnovija, još uvek nepotvrđena vest, o tome da je jedan od (bivših?) savetnika u Vladi Srbije, Alfred Guzenbauer, odnosno, firma u kojoj je on jedan od rukovodilaca, uputio inicijativu Ministarstvu finansija za javno-privatno partnerstvo u vezi sa upravljanjem Lutrijom Srbije. U tekstu u Blicu se navode i pojedini detalji mogućeg aranžmana, kao i neke od mogućih posledica.

O mogućim opasnostima po javni interes koje su se mogle naslutiti iz najava vrha vlasti nakon što je izbila na videlo afera „loto“, već smo upozoravali. Tada smo ukazalida ne bi bilo dobro da se priča o navodnom nameštanju izvlačenja ‬završi dovođenjem strateškog partnera, "po uzoru na JAT". Državna lutrija Srbije je zlatna koka i potreban je samo profesionalni menadžment, izabran na konkursu, među ljudima koji će ponuditi program - povratka poverenja, razvoja igara, komunikacije sa igračima, marketinga.

Što se tiče navodne inicijative Guzenbauerove firme, svako, pa i zainteresovana firma ima pravo da se obrati organima države Srbije i predloži zaključivanje ugovora o javno- privatnom partnerstvu. Zakon o JPP iz 2011 poznaje takve situacije i nalaže da se sprovode nadmetanje na kojem firma koja je uputila prvobitnu ponudu neće biti favorizovana. Međutim, takvo favorizovanje je, i uz najbolju nameru, teško izbeći ako javni partner nije sam došao do zaključka o tome šta mu treba, već mu se potreba javila tek nakon upoznavanja sa onim što potencijalni privatni partner ima da ponudi. Zbog toga su ovakvi aranžmani visoko rizični po javni interes. I po prirodi stvari, daleko je logičnije da sam javni partner (u ovom slučaju Državna lutrija Srbije ili Ministarstvo finansija), osmisli u kojem pravcu bi mogao da razvija svoje poslovanje, pa da zatim pronađe adekvatni način finansiranja. Za razliku od drugih delova javnog sektora, to u ovom slučaju ne bi trebalo da predstavlja problem, jer je reč o preduzeću koje ima monopol na organizovanje pojedinih igara na sreću.

Druga stvar koju ovaj tekst otkriva jesu posledice neuređenosti lobiranja u Srbiji. Jedna od stvari koje se takvim propisima obično zabranjuju jeste i korišćenje kontakata koje je bivši funkcioner ili službenik stekao tokom rada u administraciji za interese novog poslodavca (npr. zabrana takvih odnosa u narednih nekoliko godina). Ne samo da u Srbiji nije donet zakon koji bi uredio lobiranje (rokovi iz antikorupcijske strategije su istekli više puta, a još nije objavljen ni nacrt), nego postoje brojna neodgovorena pitanja i u vezi sa lobistima koje angažuje naša država.

Da bi stvar bila još komplikovanija, ni na aktuelne, a pogotovo na bivše savetnike Vlade, premijera i drugih funkcionera se ne primenjuju ni propisi koji važe za javne funkcionere (pravila o sukobu interesa, prijavljivanju imovine i prihoda i drugo iz Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije), ni pravila koja važe za državne službenike.