Shvatanje vlasti u Srba
Datum kreiranja: sreda, 04 novembar 2015
Nije ništa novo da se kod nas vlast personalizuje. Istorijski gledano, znatno duže vremena smo proveli u sistemima gde vlada jedan čovek, nego u demokratijama, počev od knezova, kraljeva i sultana do maršala. Ni 25 godina mogućnosti da se vlast bira na izborima nije tu mnogo promenilo stvari, zato što je moć sve vreme faktički bila koncentrisana bilo u rukama jednog ili nekoliko partijskih vođa, a ne u institucijama.Aleksandar Vučić je taj trend, koji bi trebalo preokrenuti, snažno nastavio. Stvorio je uverenje kod građana da on brine o svim oblastima života - i o onome što je u direktnoj nadležnosti Vlade i premijera, ali i o onome u šta Vlada nikako ne bi smela da se meša - ko će biti uhapšen ili kako će, kada i šta raditi parlament. U javnosti se stvorila slika da je premijer zamenio sve institucije, što je izuzetno opasno. Ocena koliko je ta slika tačna i kako stvari zaista funkcionišu u praksi zahtevala bi podrobniju analizu. Ovde ćemo se zadržati samo na ilustraciji kako se u Srbiji (i šire) shvata vlast.
„Ilustrovana politika“ objavila je u novom broju pismo čitaoca iz dijaspore koji se žali kako ga je kargo agent na beogradskom aerodromu prevario i tražio 1.200 evra u kešu za prevoz psa do Toronta. Prevareni je magazinu poslao obimnu dokumentaciju (u kojoj je čak i fotografija agenta) i dokaz da se obraćao i drugima i ukazivao na prevaru - mejlove upućene premijeru Vučiću na koje mu nije odgovoreno.
Čovek je prepoznao dve instance u Srbiji kojima se može obratiti ako želi da mu se reši problem - premijeru i novinama. Ni inspekciji, ni policiji, ni tužilaštvu. Mnogi građani su neinformisani i ne žele da nagađaju ko je za šta zadužen, ali su organi vlasti odgovorni da im pomognu, a ne da hrane utisak o svemogućnosti jednog čoveka.
Međutim, sam Vučić je u brojnim prilikama pokazao da je spreman da preuzme ulogu drugih organa, da "objektivno procenjuje i presuđuje". Tako je nedavno povodom svih afera "Mali" izjavi da Siniša Mali neće biti gradonačelnik ako je i delić svega iznetog tačno (iako gradonačelnika bira skupština grada), ali je odmah i presudio "Ali, plašim se da ćete da dobijete drugačiji odgovor" i najavio da će sprovesti (međunarodnu) istragu: " Razgovaraću i sa bugarskim državnim organima".
Imali smo takođe i brojne primeri da radnici propalih ili posrnulih fabrika, ili mali akcionari, sa kojima se Vučić dogovarao kako će ih spasiti, kasnije demonstrairaju i dozivaju ga da ispravi nepravdu koju su "neki drugi" učinili jer nisu postupili onako kako im je on obećao (FAP, BIP).
A to sve, naravno, nije novost. Samo se, čini se, sklonost lidera da se ističe u svemu sada poklopila sa sklonošću građana za autoritarnom upravljanjem. Kao ilustracija dokle je u prošlosti sezala ta potreba da se nekome poveri da reši sve probleme treba se setiti da su 2001. godine Zvezda i Partizan pozivali Zorana Đinđića da reši probleme u srpskom fudbalu.
