Kako (ne) prodati državne nekrentine?
Grad Beograd prodaje nekoliko stanova. Način prodaje je takav da može smanjiti konkurenciju, pa i cenu koju će grad dobiti od prodaje.
Problemi koji su otkrili DRI i Savet za borbu protiv korupcije u vezi sa korišćenjem državnih nekretnina, nisu jedini. Pre nekoliko dana smo na ovom mestu pisali o iznamljivanju nekretnina od strane DIPOS-a, kao o drastičnom primeru odsustva truda da se kroz konkurenciju dođe do najbolje cene (stanovi koji se iznajmljuju nisu ni oglašeni, već se za njih saznaje "na upit").
U slučaju ove gradske prodaje, već je na prvi pogled jasno da se Grad potrudio oko prodaje svoje imovine manje nego što bi učinio bilo koji privatni vlasnik koji prodaje svoju nekretninu. Tako, potencijalni kupac dobija ovu informaciju iz oglasa:
14. Jednosoban stan u stambenoj zgradi u ul. Otona Župančiča br.36 u Beogradu;
– površina stana: 43 m2;
– početna cena: 53.320,00 EUR;
Građanin koji želi da proda nekretninu bi objavio takođe i podatke koji zanimaju svakog kupca - sprat na kojem se stan nalazi, način grejanja, kao i fotografije unutrašnjeg izgleda i vidika sa prozora. Takvih oglasa ima na desetine hiljada na internetu. Da li je realno očekivati da će bilo koji kupac, osim onoga ko ima "dojavu," trošiti vreme na raspitivanje oko stanova bez ovih podataka a zatim i na zakazivanje posete nekretnini čiju fotograiju nije imao prilike da vidi?
Drugi potencijalni problem je to što se javna prodaja vrši 16. novembra, a prijave kupaca su se primale samo do 6.11. Iako možda postoje i neki dobri razlozi da od prijavljivanja do prodaje prođe neko vreme, postoje i veliki rizici, čak i kada niko iz gradske vlasti nije korumpiran - npr. da potencijalni kupci naprave međusobni dogovor na štetu Grada.
