Čemu služe specijalni timovi
Najava formiranja „timova Vlade“ na sednici kojoj je prisustvovala i i regionalna direktorka Svetske banke za Jugoistočnu Evropu Elen Goldstin, može da znači mnogo toga, ali, za početak, znači da je Vlada još jednom napravila zabunu. Da li je motiv za pravljenje zabune postizanje marketinškog efekta – u tome što „formiranje tima“ lepo zvuči – ili je reč o skrivanju nekog problema, uvođenju paralelnog sistema odlučivanja i drugim opasnim pojavama, ostaje nepoznato.
Timovi su najavljeni za „povezivanje Srbije sa Evropom i svetom, stvaranje ekonomskih prilika za sve, pružanje boljih usluga i zaštitu ljudskih prava i bezbednost“. U pitanju su, na nešto drugi način definisane nego u Zakonu o ministarstvima, pitanja kojima organi državne uprave i inače treba da se bave. Ako postoji nešto što im trenutno nije u opisu posla, najmanji je problem da se Zakon o ministarstvima izmeni i da se odredi da će se Vlada baviti i tim pitanjima, nije potrebno zarad toga formirati tim.
Kako javljaju mediji, ni ministrima još uvek nije jasno o čemu se radi."Za sada ne mogu da vam kažem formu pošto će vlada definisati formu, ali to će biti saradnja između više ministarstava, dakle biće multidisciplinarni timovi koji neće biti vezani samo za jednu oblast već će biti vezani za više oblasti, u onom širokom spektru i zaštite ljudskih prava ali i ostvarivanju bezbednosti", kaže Nebojša Stefanović, potpredsednik Vlade. Ministarka Ana Brnabić kaže da joj timovi pre liče na četiri "strateška cilja". Iz njene izjave se saznaje i za postojanje „IT saveta“, pa se možda može naslutiti da će i najavljeni timovi imati formu Vladinog savetodavnog radnog tela u čije članstvo ulaze predstavnici minsitarstava, ali i spoljni stručnjaci. Takođe se može naslutiti, iz prisustva predstavnice Svetske banke, da bi ovo mogla da bude demonstracija spremnosti Vlade Srbije da kroz „horizontalnu koordinaciju“ obezebedi da se reforme sprovode. Može biti da im je tako nešto i preporučeno od strane SB.
Osnovni problem kod ovakvih inicijativa jeste to što se rešenje za neki sistem koji ne daje željene rezultate ne traži unutar njega, kroz izvršenje postojećih obaveza, njihovo preciziranje ili postavljanje novih. Umesto toga se uspostavlja neka vrsta paralelnih struktura, često sa najboljom namerom – da se određenom važnom pitanju da veći značaj. Kada se broj prioriteta umnoži, kao što se u Srbiji dogodilo usvajanjem brojnih reformskih pravaca i strateških akata, onda se ni ta „prioritetna“ pitanja ne rešavaju ništa brže nego što bi trebalo da se inače rešavaju i ona „obična“.
Takva situacija podseća na velike gužve na auto – putu. Nestrpljivi vozači vrebaju priliku da se prebace u levu, preticajnu traku, u kojoj se stvara nepregledna kolona. U traku za normalnu vožnju ne vraća se niko, jer ako to učini, više ne može da se uključi ponovo u „brzu traku“, ni kada mora da obiđe neki spori kamion. Ubrzo, traka koja je bila namenjena za izuzetne situacije postaje popunjenija više nego ona namenjena redovnoj vožnji.
