Čiji je novac
Optužbe između potpredsednika DSS i člana poslaničkog kluba ove stranke koji se kao nestranački kandidat našao na listi DSS-Dveri (Đorđe Vukadinović), sadrži i jedan detalj koji je zanimljiv sa stanovišta primene, a još više izmena Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Jedna od tvrdnji koju rukovodioci stranke iznose na račun poslanika jeste i to da je on navodno tražio deo novca koji stranka dobija na osnovu finansiranja redovnog rada iz budžeta. Za dalje razmatranje nije od značaja da li je bilo šta u tim tvrdnjama istinito.
Političke stranke, koalicije i grupe građana dobijaju novac za finansiranje redovnog rada iz budžeta. Visina dotacija se određuje prema broju osvojenih glasova na poslednjim izborima (uz određene korekcije koje idu blago u korist manjih stranaka u odnosu na najveće), a pravo imaju samo liste koje su prešle cenzus. Iako novac zavisi de facto od broja osvojenih poslaničkih mesta, de iure narodni poslanici sa njim nemaju nikakve veze. Između ostalog, stranke nemaju dužnost da ni dinara izdvoje za poboljšanje rada svoje poslaničke grupe, već sve mogu da utroše, na primer, za plaćanje režijskih troškova opštinskih odbora, otplatu dugova ili uštedu za finansiranje buduće izborne kampanje. Način raspodele novca u koalicijama zavisi od dogovora koji postignu, a koji državni organi koji vrše raspodelu moraju da poštuju. Iako novac mora da se uplati nekom od političkih subjekata, nema pravne prepreke da se oni potom dogovore sa nestranačkim poslanicima da će finansirati njihove aktivnosti, ali nema obaveze da to i učine.
Kao što smo više puta pisali, glavni problem sa budžetskim dotacijama nije to što su male ili velike već što nije jasno definisana svrha koja se finansiranjem želi postići. Ako sistem već predviđa da se novac iz budžeta dodeljuje samo parlamentarnim strankama (dakle, onima koje imaju uticaja na proces donošenja odluka preko svojih poslanika), onda bi moglo imati smisla da se finansiranje i vrši, u određenom delu, preko poslalničkih klubova ili individualnih poslanika (koji na kraju krajeva i glasaju), kako bi se ojačala njihova samostalnost u odlučivanju, a ne isključivo stranačkih centrala. Ako bi cilj finansiranja bio očuvanje demokratskog pluralizma, onda bi imalo smisla finansirati i neparlamentarne stranke koje dobiju određeni broj glasova. Ako je cilj jačanje infrastrukture stranaka ili jačanje komunikacije između njih i birača, onda bi imalo smisla uslovljavanje dotacija plaćanjem određenih troškova lokalnih ogranaka ili publikacija i slično.
Pri svemu tome, da stvar bude složenija, mora se uzeti u obzir i uticaj izbornog sistema na finansiranje kampanje i stranaka. Kao centralizovanog proporcionalnog izbornog sistema najveće troškove koji su vezani za sticanje statusa narodnog poslanika (finansiranje kampanje) snose političke stranke. Velika većina narodnih poslanika svoj status duguje stranačkim fondovima, aktivistima ili rukovodstvu a ne tome što su baš njih građani želeli u parlamentu. Pojedinci koji su poznati biračima i zbog kojih se građani odlučuju da glasaju za određenu listu su pre izuzetak nego pravilo. Možda je upravo to razlog da se do sada nije ni čulo za neki drugi slučaj u kojem bi posalnik zatražio da mu pripadne deo sredstava koje stranka dobija za finansiranje redovnog rada.
S obzirom na to da nas prema više strateških dokumenata uskoro očekuju izmene Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, to će biti prilika da se još jednom razmotri i aktuelno ustrojstvo budžetskih dotacija. Podsećamo da je pored brojnih dilema koje postoje u svakoj zemlji, nedefinisane svrhe i nejasnih formulacija u aktuelnom zakonskom tekstu, taj sistem ozbiljno uzdrman izmenama iz 2014, kada je obesmišljena aktuelna podela na finansiranje redovnog rada i finansiranje izborne kampanje omogućavanjem da se „uštede“ od redovnog finansiranja koriste za plaćanje troškova kampanje.
