Lutanja u konceptu ekonomske politike i vladavine prava
Kroz diskusiju u Skupštini grada o pomoći Grada Beograda preduzeću „Ikarbus“ prelamaju se mnoga lutanja u konceptu ekonomske politike i vladavine prava u Srbiji. Pošto Ikarbus ne može da plati dugove Gradu, Grad pomaže ovom preduzeću koje pravi autobuse tako što dugove menja za udeo u vlasništvu. Beogradu ne treba da bude vlasnik fabrike, ali je i to verovatno bolje nego ništa. Sve se to naziva podrškom domaćoj privredi i nagoveštava se kupovina Ikarbusovih autobusa za potrebe gradskog prevoznika.
Na prvi pogled, sa ekonomske strane, logika postoji. Opstankom domaćeg proizvođača i kupovinom domaćih autobusa za gradskog prevoznika, više novca iz budžeta bi ostalo u zemlji. Međutim, ta logika ima ograničenja. Kada domaći proizvođač nudi robu po većoj ceni ili kada za isti novac nudi robu slabijeg kvalliteta od konkurencije, u jednom trenutku šteta postaje veća od koristi. Kada je donet prvi Zakon o javnim nabavkama, 2002, i u svim novim zakonima i izmenama do nedavno postojali su preferencijali za domaće proizvođače – od njih bi se kupovala i roba koja je i do 20% skuplja od strane. Država je smanjenjem pa ukidanjem ove početne prednosti definisala ekonomsku politiku tako da kroz javne nabavke nabavlja ono što predstavlja najveću vrednost za najmanje novca, a kroz zakonsku obavezu nadmetanja za dobijanje posla je definisala šta će se smatrati vladavinom prava. Iako je u pitanju trend koji traje deceniju i po, stroga pravila za javne nabavke i ukidanje preferencijala su se dogodili upravo u doba aktuelne Vlade (od 2012. do danas).
Još duže od uređenijih javnih nabavki traje proces privatizacije preduzeća – iz državnog vlasništa izlaze prvo klasična privredna društva, a u poslednje vreme dolaze na red i neke firme koje su dugo vremena smatrane obaveznim delom javnog sektora (npr. telekomunikacione kompanije). S druge strane, ta ista država održava na „veštačkom disanju“ godinama firme sa sumnjivom ili nikakvom poslovnom perspektivom, otkupljuje odabrana prethodno prodata preduzeća kada novi vlasnik od njih digne ruke zbog neprofitabilnosti, u svemu tome odstupajući ne samo od ekonomske politike već neretko i od sopstvenih zakona.
Pravno bi bilo moguće (što ne znači da tako treba i učiniti) da država Srbija i njeni gradovi i opštine, umesto da nabavljaju robu koja im treba na otvorenom tržištu, sami (preko preduzeća u državnom vlasništvu) proizvedu (gotovo) sve što im treba. Takav radikalan zaokret u ekonomskoj politici bi morao da bude kodifikovan ukidanjem ili promenom brojnih zakona, a o finansijskim efektima bi morala da se sprovede vrlo ozbiljna rasprava sa preciznim pokazateljima i to prvo među stručnjacima, pa tek posle među političarima. I građani bi morali da se pitaju, jer bi takva politika bila suprotna sadašnjim ustavnim načelima.
Takve promene bi neki pozdravili, a drugi bi ih smatrali pogubnim. Sadašnja praksa, u kojoj država i gradovi efekte jednog zakona i ekonomske mere poništavaju kad god im se prohte drugim zakonom i ekonomskom merom, uz usputno rasipanje vremena i para na donošenje tih kontradiktornih pravila i mera, je rešenje koje sigurno neće doneti ništa dobro.
foto: beograd.rs
