Problemi i „strategije“ oko RTB Bor
U neka „davna“ vremena, pre samo desetak godina, ovakav niz izjava nekog predstavnika države bi izazvao salve kritika, iz opozicije, poslovnih udruženja, nezavisnih medija, a možda i iz međunarodnih institucija, finansijskih ili političkih. Sada je, međutim, vest prošla gotovo nezapaženo. Reč je o nekoliko izjava predsednika Vlade Vučića u vezi sa poslovanjem RTB Bor, državnog preduzeća koje posluje godinama sa gubicima, a za koje se povremeno tvrdi da ima velike potencijale.
U vezi sa RTB Borom bi se moglo ići u dalju ili bližu istoriju, ali ovde se može početi sa time da je predsednik Vlade u jednoj od izjava potvrdio nešto na šta se odavno sumnjalo – da je menadžment glavni problem poslovanja RTB Bor. To je, navodno potvrdila i jedna studija. Nije na odmet podsetiti da je reč o menadžmentu sa političkom podrškom (u stvari, RTB-om godinama rukovodi direktor koji je zarad toga promenio sve partije koje su imale uticaja na njegovo održavanje na tom mestu, a i trenutno je u vladajućoj SNS).
Nekoliko meseci nakon što je ta studija izrađena, raspisan je poziv za profesionalni menadžement. A onda, „kao grom iz vedra neba“, dolazi potez koji sigurno neće nimalo doprineti da se privuku potencijalni menadžeri niti potencijalni kupci, dolazi tvrdnja istog tog premijera prema kojoj je "jedino rešenje" da se Bor proda, i to ne bilo kome, nego Kinezima. „Svako drugo rešenje, uključujući i ono koje podrazumeva novi menadžment, samo bi smanjilo gubitke, a ne bi bilo krajnje rešenje“, kaže Vučić.
Najave da će „Kinezi“ kupiti RTB Bor nisu nove. Još 30. oktobra 2016, pred samit u Rigi, naš premijer je tvrdio da će „imati najduži bilateralni sastanak“ sa kolegom iz NR Kine, i da će ga „moliti i klečati na kolenima“ „da najpoznatija kineska kompanija preuzme RTB Bor, jer mi ovo više ne možemo da izdržimo". Imajući to u vidu ostaje nedoumica da li se prvo čekao kineski odgovor pa da bi se raspisao konkurs za menadžment, a da sada „navijamo“ da konkurs propadne da bismo ponovo molili Kineze?
Kako god bilo, nakon ovog i drugih sličnih slučajeva ostaje dilema – da li bi bilo bolje izmeniti ustavne i zakonske procedure i princip nadmetanja pre zaključivanja ugovora u javnom sektoru zameniti nečim „jednostavnijim“ i „merodavnijim“, kao što je npr. (pr)ocena premijera, kad već procedure služe samo kao dekor. Nije sporno da takav model odlučivanja, gde se jedna glava pita o svemu, može biti efikasniji i doneti i neke rezultate i koristi koje bi možda izostale. Nevolja je što u takvom sistemu nema nikakvog mehanizma koji bi mogao da spreči nastanak štete ukoliko je odluka loša ili makar kada nije najbolja moguća.
