Političari sprečavaju borbu protiv korupcije

Intervju Nemanje Nenadića za Blic

Sa korupcijom u javnom sektoru Srbija ne stoji slavno. Sa indeksom percepcije korupcije 42 (od mogućih 100) i dalje se smatra zemljom u kojoj je nivo korupcije visok i nalazi se na 72. mestu od 176 zemalja. o ovim podacima nema bitnih promena u rangiranju Srbije još od 2008. godine. Ove podatke je pre neki dan saopštila Transparentnost Srbija, a o tom problemu i daljim perspektivama razgovarali smo sa Nemanjom Nenadićem, programskim direktorom te organizacije, čiji je rad usmeren na borbu protiv korupcije i deo je mreže nacionalnih ogranaka organizacije Transparensi internešenel. 

Nismo se pomerili s mrtve tačke za sve ove godine?

- Mislim da se indeks percepcije korupcije ne pomera značajno tolike godine zbog toga što ni u stvarnosti nema bitnih pomaka, a ne samo zato što se jednom stečeni utisci i stavovi sporo menjaju. Neke promene postoje, naročito normativne, ali su efekti slabi. Odlično je, na primer, što imamo pravila o javnim nabavkama, ali se mali broj firmi javlja da u njima učestvuje, delom zbog nepoverenja u to da se posao može dobiti bez prethodnog dogovora. Ili zbog toga što je nabavka formulisana „po zakonu“, ali van svake logike, kao kod nabavke usluga očitavanja strujomera, o kojoj se pričalo nedavno.

Jesmo li mi korumpirana država, odnosno društvo?

- Radije bih rekao da je korupcija kod nas raširena, ali to ne znači da smo u potpunosti truli i da nema nade. 

U čemu je nada? 

- Nada je u tome što je korupcija jedan model ponašanja, a svaki model ponašanja može da se promeni. Dakle, to nije nešto što je urođeno ljudima, to je nešto što može da se menja, a postoje i empirijski dokazi da su promene moguće.

Postoji li srce korupcije srpskog društva i šta je omogućuje? 

- Ne bi bilo baš ispravno i pošteno uperiti prst ka jednoj meti, mnogo faktora utiču na to što je korupcija ovoliko raširena, i ona ima razne uzroke. Neki su čisto ekonomski - veća je potreba za uslugama javnog sektora nego što on može da pruži, pa je motiv za korupciju jasan. Dalje, etika, staranje o javnom dobru koje pojedinac oseća kao unutrašnju dužnost, što bi bio najjači i najjeftiniji vid odbrane od korupcije, ne funkcioniše. Nikada stvari u tom pogledu nisu sjajno stajale. Sada su šanse da građani državu identifi kuju kao nešto svoje umanjene time što su izloženi neprestanoj samopromociji nosilaca vlasti umesto polaganju računa za izvršenje zakonskih obaveza i data politička obećanja. Pošto je   srž sprečavanja korupcije uspostavljanje sistema, glavni problem uvek treba tražiti kod odgovornih što taj sistem nije u potpunosti uspostavljen, dakle u vrhovima političke vlasti. A sistem za borbu protiv korupcije nije uspostavljen zato što on nužno vodi ograničenju vlasti. 

Kad bismo stepenovali korupciju u Srbiji, kako bi ta skala izgledala? 

- I u Srbiji i svuda korupcija se može rangirati po odnosu s postavljenim pravilima. Prvo, to su situacije kada funkcioneri i službenici donose odluku u okviru diskrecionih ovlašćenja. Tada je korupciju najlakše sakriti jer nema povrede procedure koja bi bila lako uočljiva. Sledeća u rangu je korupciju koja podrazumeva kršenje pravila - ona se lako uočava, čak i kada nisu poznati svi detalji. Ponekad se i kažnjava, ali veoma često se prekršioci izvuku samo sa prekršajnim novčanim kaznama zato što ima dokaza o povredi pravila, ali ne i o tome ko je dao mito i u kojem obimu. Najopasniji vid korupcije je ona koja se odigrava radi kreiranja pravila. S obzirom na to da proces izrade zakona, a pogotovo pravila, niže pravne snage, nije dovoljno osvetljen, da lobiranje nije uređeno, a da je uticaj zvaničnih i neformalnih savetnika velik, sasvim sam uveren da se mnoge norme prilagođavaju privatnim interesima.

Svedoci smo i političke korupcije - nije li ona srž svega, ali i brana da se korupcija obuzda? 

- Politička korupcija je najprisutnija, a pod njom se podrazumeva više stvari, ali ono što se najčešće demonstrira jeste širenje uticaja politike u donošenju odluka od javnog interesa na neke sfere gde tog uticaja ne bi smelo da bude, bilo po slovu zakona bilo po elementarnoj logici. I to su brojne situacije gde se zakon direktno krši, kao kad imamo postavljene vršioce dužnosti po nekoj političkoj liniji u javnim preduzećima ili ustanovama kulture, u zdravstvu, prosveti umesto da se sprovedu konkursi, kako je zapisano i u zakonima. To izađe na videlo obično kad se politički partneri posvađaju, kao što je sad ovaj slučaj sa Velimirom Ilićem, koji kaže: obećano mi je mesto direktora javnog preduzeća; to nije ispunjeno i on sad iznosi prljav veš.

Kako protiv političke korupcije?

- Suprotstavljanje političkoj korupciji se vodi kroz neke antikorupcijske mehanizme, kao što su kontrola finansiranja partija i izbornih kampanja, kontrola imovine i prihoda javnih funkcionera i službenika i uređeni procesu donošenja odluke (javne rasprave, lobiranje). U Srbiji neka pravila te vrste postoje, ali nisu ni dovoljno dobra niti se primenjuju u potpunosti. Rezultati u primeni tih propisa se traže i u procesu EU integracija, ali su nama bitni sve i da nikad ne uđemo u tu zajednicu država.

 Fali li političke saglasnosti za sprečavanje i rešavanje krupne korupcije? 

- Češće se koristi izraz politička volja, jer saglasnost bi podrazumevala da to neko drugi treba da radi. Ne, to političari i vlast treba da rade. A tu imamo dvostruke nevolje od političke volje. Prvo, što se politička volja pokazuje tamo gde ne bi trebalo da je bude i gde se mešaju bilo premijer, bilo ministri, bilo neki drugi iz političkih struktura u ono što bi trebalo da bude domen policije, tužilaštva, ponekad i sudova. S druge strane, političke volje nema da se reši ono što jeste iz nadležnosti vlade, a pogotovo skupštine. Skupština dobija izveštaje nezavisnih organa i imaju tamo preporuke i onda ništa ne urade da se tim povodom neko iz izvršne vlasti pozove na odgovornost. Ili, recimo, da Vlada sama donosi ili predlaže strategije koje posle ne poštuje. 

Kako to izgleda na primeru običnog čoveka? 

- Ljudi nekada ne samo da pristaju na korupciju nego je čak i proizvode, ali je pitanje koliko se i da li se na njih može svaljivati krivica. Ne mnogo, pošto oni to ponekad rade jer nemaju drugo realno rešenje. Građani imaju neke mogućnosti koje nedovoljno koriste, jer ponekad čak i ne pokušaju da urade stvari redovnim putem koji funkcioniše. 

Da li je jedini garant da se korupcija smanji - bogato društvo? 

- Redosled je obrnut. Moramo prvo rešavati korupciju da bismo postali bogato i uređeno društvo. 

Autor: Ranko Pivljanin