Da li je potrebna EU da bismo brinuli o našem novcu?

Srpski mediji izveštavaju da EU ispituje da li je Mađarska prekršila pravila zaključivanjem memoranduma o izgradnji pruge Beograd – Budimpešta sa Kinom. Navodno je sporna namera da se uz kredit banke iz Kine za finansiranje projekta odmah ugovori i izvođač radova, čime se eliminiše konkurencija za dodelu javnih nabavki. Moglo bi se reći da na ovaj način EU štiti interese firmi iz preostalih zemalja članica a ne interese mađarskog državnog budžeta i to je verovatno istina. Ali, valjda su pravila o konkurenciji u javnim nabavkama uvedena u mađarske, evropske i većine drugih propisa, uključujući i naše upravo da bi se ostvarile uštede. Logika rezonovanja je jednostavna – ako je ponuda firme koja će dogovorom dobiti posao bez nadmetanja zaista najbolja, ona bi bila najbolja i na tenderu, tako da od konkurencije ne može biti štete, a može biti koristi. Može i obrnuto: ako „dogovorna ekonomija“ donosi bolje rezultate od tržišne kod poslova vrednih nekoliko stotina miliona evra, zašto postoji obaveza izrade tenderske dokumentacije i nadmetanja za ugovore vredne hiljadu puta manje?

I tako, dok srpska javnost razmatra da li će EU kazniti Mađarsku i da li će kojim slučajem i nama nešto zameriti, pred građanima Srbije i u organima Republike Srbije nema javne diskusije o tome da li ovaj graditeljski poduhvat uopšte ima ekonomsku opravdanost i na osnovu koje prioritizacije razvoja putne mreže je baš on odabran. Imajući to u vidu, eventualna diskusija o tome da li prugu treba modernizovati iz pravog tržišnog kredita i kroz javne nabavke ili iz vezanog „kreditno-graditeljskog“ aranžmana spada u domen veoma nerealnih očekivanja. A upravo to bi moralo da bude predmet najozbiljnijih rasprava, prethodnih analiza i polaganja računa. Srbija čak ima i zakone koji uređuju javne nabavke i javno – privatna partnerstva, ali veoma spremno odustaje od njih pred najavom gotovo svake velike investicije. Tako dolazimo u apsurdnu situaciju, da nas neretko EU, nošena svojim interesima, vraća na kolosek poštovanja sopstvenih propisa i elementarne logike. Najava da nas u tom pogledu neće „ostaviti na miru“, stigla je u dokumentima o otvaranju poglavlja 5 o javnim nabavkama. 

Mnogi građani pozdravljaju suprotstavljanje Mađarske i drugih država briselskoj administraciji i odbrani „nacionalnih interesa“. To je, naravno, legitiman stav, kao što je, uostalom, legitiman i stav onih koji su za što brže prihvatanje postavljenih uslova. Poenta je da i jedni i drugi razumeju da su nam od bilo kog unapred zauzetog stava o nekom opštem cilju bitniji argumenti. Drugim rečima, pravo pitanje nije da li treba da se suprotstavljamo Briselu ili „slušamo naloge“, već da sami budemo načisto da li nam neki posao ili uvođenje nekog pravila donosi korist ili štetu u odnosu na alternativna rešenja.