Hitnost koja traje devet godina
Narodna skupština nastavlja svoj rad posle letnje pauze raspravom po hitnom postupku o Predlogu zakona o izmeni i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Kako obrazlaže Vlada, usvajanje po hitnom postupku je neophodno zato što 1. septembra 2017. stupa na snagu odredba sporazuma između Srbije i EU, prema kojoj Srbija treba da dopusti državljanima država članica Evropske unije da stiču svojinu nad nepokretnostima u Srbiji. Na prvi pogled, zaista se čini da je stvar hitna, jer je prvi septembar za nedelju dana. Neće biti vremena ni da se sačeka uobičajenih osam dana za stupanje zakona na snagu. Međutim, ova "hitna" obaveza je stara devet godina!
U obrazloženju predloga zakona o tome nema reči. Sporazum (o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane) je usvojen u Narodnoj skupštini 9. septembra 2008, objavljen u „Službenom glasniku RS”, br. 83/08 i izmenjen nakon prijema Hrvatske u EU 12/14. Sporazum je stupio na snagu nakon što su ga sve članice EU potvrdile, 1. septembra 2013.
O ovim izmenama, za koje postoji veliko interesovanje javnosti (što je jedan od zakonskih osnova da rasprava bude obavezna), nije vođena javna rasprava na način predviđen Zakonom o državnoj upravi i Poslovnikom Vlade. Poslednja javna rasprava o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu je naime vođena 2015, ali tada nisu bile obuhvaćene ove izmene.
Kad je pak reč o samim izmenama zakona, one očigledno imaju za cilj da, kad već postoji obaveza da se omogući državljanima EU da kupe zemljište u Srbiji, to bude otežano (u obrazloženju se ne koristi taj izraz, već se govori o tome da zakon "omogućava kupovinu"). Takve mere nisu neuobičajene, i mnoge nove članice EU su ih primenjivale. Međutim, te mere nisu logične niti dosledne sa drugim propisima. Naime, u situaciji kada zemljište mogu da dugoročno zakupe ili kupe pravna lica, a vlasnici tih pravnih lica mogu biti strani državljani, očigledno je da stranac koji želi da dođe do zemljišta u Srbiji to ipak može da učini na zaobilazan način. Otuda se može postaviti pitanje da li uslovi koje postavlja predloženi zakon (dužina boravka u Srbiji, posedovanje poljoprivrednih mašina i slično) imaju ikakvog efekta, ili treba da posluže vlastima u promotivne svrhe, jer se nemali broj građana protivi prodaji poljoprivrednog zemljišta.
Sa ekonomske strane, mere ograničavanja prodaje (bilo čega) strancima pogoduju domaćim kupcima a štete domaćim prodavcima. Kada bi zabrane bile efikasne onda bi vlasnici njiva i livada imali manje potencijalnih kupaca i mogli bi da dobiju manju cenu. I obrnuto, domaći kupci (često nazivani "tajkuni"), koji žele da otkupe njive i livade najviše bi profitirali od takve mere, jer bi im ograničenje konkurencije omogućilo da ih kupe po manjim cenama.
