Zašto je važno?

Zbog čega je uopšte važno šta će u budućem ustavu pisati o pravosuđu? Zar bilo ko očekuje da će ono što bude napisano imati uticaja na našu ustavnu stvarnost? Zar nismo dosegli stadijum na kojem je u potpunosti nebitno šta piše u bilo kom pravnom aktu, pa i onom najvišem?

Ovo su samo neka od pitanja na koja sam prethodnih nedelja, angažujući se u ustavnoj debati, po nekoliko puta dnevno pokušavao da odgovorim kolegama, novinarima i prijateljima.

I zaista, da li je uopšte važno šta će pisati u novom ustavu, u situaciji u kojoj, uprkos ustavnom garantovanju jedinstvenosti sudske vlasti na teritoriji Republike Srbije, domaće sudije daju “statusno neutralnu izjavu” pred predsednikom i grbom nepriznate države? Ili u situaciji u kojoj je, uprkos ustavnim garancijama stalnosti sudijske funkcije, pre nekoliko godina sproveden reizbor svih sudija? Ili tamo gde je, uprkos svečanom proklamovanju nezavisnosti sudske vlasti, osnovni prigovor evropskih institucija upravo taj da je srpsko pravosuđe u neprihvatljivoj meri zavisno od političkih uticaja? Da ne nabrajam dalje…

Ako već ni postojeći Ustav ne poštujemo, zašto je važno šta će nam doneti njegove izmene?

Etimološki, ustav označava branu, prepreku samovolji vlasti, kočnicu apsolutizmu i neotuđivoj, animalnoj težnji čoveka da pokori drugog čoveka i potčini ga sopstvenoj volji. Čak i kada u određenom društvu njegove odredbe nisu poštovane, značajno je da one postoje i da budu postavljene tako da garantuju što je moguće viši stepen slobode. Jer, čak i kada im se ne povinuju, postojanje ovih odredbi onespokojava i najmoćnije i pravnim ograničenjima najnesklonije države i pojedince. Pogledajmo na primer ponašanje velikih sila u međunarodnoj pravno-političkoj areni. Videćemo da, iako poseduju mogućnost vojnog i ekonomskog nametanja sopstvene volje, ulažu značajne napore kako ne bi bile označene kao države koje krše međunarodno-pravne akte. Slično je i na unutrašnjem planu. U kojoj meri je nepopularno utvrditi da ponašanje određene političke vlasti nije u skladu sa Ustavom, možda najbolje ilustruje suzdržanost sudija Ustavnog suda kada je potrebno izjasniti se po nekom od politički “škakljivih” pitanja. Dakle, i kada krše pravo, moćni ne vole da im se na kršenje prava ukazuje, verovatno i zbog toga što su svesni da i najslabije pravo najčešće nadživi i najjaču vlast.

No, da li u isticanju značaja novog ustava u domaćoj stvarnosti postoje i drugi aspekti osim simboličkih?

Uveren sam da postoje. Srbija je u prilici da po prvi put u višedecenijskoj istoriji, a moguće i od svog nastanka, u Ustavu postavi temelje istinski nezavisne sudske vlasti čiju bi osnovnu funkciju predstavljala zaštita prava građana umesto zaštite interesa političkih pobednika, i da barem na normativnom planu uredi okvir koji će, u maksimalnoj meri, ukloniti najizrazitiji i najpogubniji uticaj po nezavisnost suda – uticaj politike, a u okviru njega i uticaj stranaka, tajkuna, ljudi iz podzemlja i drugih moćnika koje je neophodno za(ustav)iti.  Promene Ustava su prava prilika za to. Pa ipak, nema sumnje da pravosuđe neće samo na osnovu promene Ustava postati bolje, efikasnije i poštenije. Biće u najboljem slučaju potrebne decenije da se u tom smislu primaknemo društvima koja nam danas služe kao uzor. Jer, kao što reče Bendžamin Frenklin, ustav ne garantuje sreću, već samo mogućnost traganja za njom. Ali ustav je prvi, a verovatno i najvažniji korak na tom putu “traganja”.

Naposletku, kvalitetno sačinjen ustav je i jedan od osnovnih simbola svake nacije. Zamislite SAD bez Američkog ustava ili savremenu Francusku pa i Evropu bez ustava iz 1791. godine? Uostalom, zamislite Srbiju bez “Sretenjskog ustava” čije usvajanje danas slavimo i kao nacionalni praznik?

Malo je toga što je u prethodnim decenijama ostalo nepoljuljano i neokrnjeno u društvu kojem pripadamo. Ne smemo pristati na ideju po kojoj više ništa, pa ni to šta će pisati u Ustavu nije važno. Ne smemo pristati na jednu od osnovnih ideja neslobode – da je sve dozvoljeno i da pravila ne samo da ne važe, nego uopšte više i nisu potrebna. I kada su kršena, pravila su važna. Ona su svedok nepristajanja, otpora i težnje za odbranom slobode čiji je gubitak uvek teško povratiti.  Ona nas uveravaju da mora i može biti bolje.

Zbog toga je izuzetno značajno odupreti se mogućim tendencijama izvršne i zakonodavne vlasti koje bi postojeću izmenu Ustava u sveopštoj građanskoj apatiji mogle iskoristiti ne za popravku stanja, već za dodatno ograničenje nezavisnosti pravosuđa. Izuzetno je važno ne poverovati tvrdnjama prema kojima će nedovoljno kvalitetno pravosuđe postati bolje uz pojačan stepen spoljašnje kontrole. Valja podsetiti da je osnovni uzrok većine pravosudnih boljki upravo kontinuirani politički uticaj koji se pod različitim “zastavama” nad pravosuđem vije već više od sedamdeset godina. Tvrditi kako bi zadržavanje tog istog, ili barem modifikovanog uticaja predstavljalo lek, ličilo bi na tvrdnju prema kojoj bi stanje otrovanog bolesnika bilo moguće popraviti dodavanjem dodatne količine najnovije vrste otrova.

Koliko god opravdano bili nezadovoljni domaćim pravosuđem, građani moraju biti svesni da drugo pravosuđe osim ovog nemamo. U tom smislu, postoje samo dva puta. Ili da ga zajedničkim naporima popravimo i učinimo boljim, korsteći mehanizme civilizovanih evropskih država ili da ga u potpunosti uništimo, prepuštajući i ovaj segment regulisanja društvenih odnosa, na ovi prostorima i inače omnipotentnoj, izvršnoj vlasti. Čini se da dileme u tom pogledu ne bi smelo biti. Zbog toga je, i pored svega što nam se događa, izuzetno važno šta će u novom ustavu pisati o pravosuđu. Ne zbog pravosuđa, već zbog svih nas koji već sutra možemo doći u situaciju da na ličnom primeru shvatimo koliko je važno da ono bude slobodno.

(sudija Miodrag Majić, tekst je objavljen u br. 341 Novog magazina 9.11.2017)