Kandidovanje na listi – dužnost ili slobodna volja?
Intervju nosioca liste vladajuće SNS za beogradske izbore, hirurga i direktora dečje bolnice u Tiršovoj ulici, Zorana Radojičića, prilika je da se građani upoznaju sa političkim viđenjima i motivima osobe koja bi po formalnim aspektima trebalo da da bude jedna od najznačajnijih u predstojećoj izbornoj kampanji. Međutim, ni o jednom ni o drugom pitanju nismo saznali mnogo iz teksta koji danas prenose mediji. Za početak, prvom na listi „nije bila ambicija“ da postane gradonačelnik, ali se „složio sa predsednikom Vučićem“ da bi mogao da odgovori tom izazovu, jer „za nas koji radimo sa najtežim pacijentima, krize su svakodnevica".
Nema razloga da se u ovom pogledu ne poveruje doktoru i upravniku bolnice – oni bi svakako mogao da obavlja posao gradonačelnika. Međutim, pravo pitanje je na koji bi ga način obavljao. Pošto mesto gradonačelnika nije novina, kandidat bi trebalo da objasni biračima ne samo svoje viđenje vršenja te funkcije već i da uporedi sa onim što radi aktuelno gradsko rukovodstvo. Dakle, od Radojičića treba da čujemo šta je to što bi radio bolje ili drugačije nego Siniša Mali. Ako Radojičić ne želi da bude gradonačelnik, već da bude „deo tima koji ima odgovoran zadatak da nastavi da unapređuje kvalitet života u glavnim gradu, da Beograd bude još lepši i privlačniji i za naše građane i za posetioce naše prestonice", sa mesta odbornika, onda bi bilo smisleno da objasni na koji način će to da čini. Naime, u situaciji kada bi listu stranačkih odbornika, kako je najavljeno, trebalo da zameni šarolika grupa umetnika, sportista i drugih dokazanih profesionalaca, način vladanja bi trebalo da bude drugačiji. Ako će ti vanstranački odbornici diskutovati i glasati jednako kao što su to činili i stranački – unisono i bezuslovnim prihvatanjem onoga što predlože izvršni organi – onda je njihovo kandidovanje društveno štetno. Naime, umesto da na zadovoljenje forme u gradskoj skupštini svoje vreme troši nekoliko desetina stranačkih poslušnika, to će činiti ljudi koji bi inače mogli da urade nešto drugo korisno za građane.
Radojičić dalje navodi da „nije član nijedne stranke i da nikada nije ni bio, a to kako dodaje nije bio uslov ni kada je pre četiri godine predložen za direktora Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj“ "I tada, i sada, zahtev koji je pred mene postavljen je isti. Tražili su da svoje znanje, veštine i iskustvo stavim u službu opšteg dobra i sistema". Jedan doktor medicine ne mora da zna šta je svrha političkih izbora i po čemu se oni razlikuju od postavljanja ljudi na rukovodeće položaje u javnom sektoru prema stručnosti, ali bi nosiocu izborne liste to moralo da bude poznato. Dakle, potpuno je normalno da se za mesto direktora klinike ne traži partijska knjižica. S druge strane, nije normalno da nosilac ili bilo koji kandidat na izbornoj listi ne bude (nekako) povezan sa partijom koja ga predlaže. Partije i izborne liste postoje zato što ne misle svi ljudi isto i zato što imaju različita viđenja o tome šta je dobro za zemlju i za grad. Iz istog razloga nije ničija obaveza da „stavi svoje znanje, veštine i iskustvo“ u službu neke od izbornih lista „na zahtev“. Naprotiv, kandidovanje predstavlja ili bi trebalo da predstavlja slobodnu volju svakog pojedinca.
Upitan o prvim potezima, ako bude gradonačelnik, Radojičić kaže da je mnogo stvari urađeno u protekle četiri godine što se može videti kada se prošeta gradom ali da još mnogo toga ostaje da se uradi. "Projekat najbliži mom srcu je svakako 'Tiršova 2', izgradnja nove dečije bolnice u Beogradu.“
Nije zgoreg podsetiti da osnivač Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici nije grad Beograd, već da osnivačka prava u njoj vrši Vlada Srbije, sudeći prema podacima sa sajta ove ustanove. Može se pretpostaviti da bi slično bilo i sa „Tirškovom 2“. Ako je zaista tako, ispada da bi budući gradonačelnik najviše pažnje posvetio projektu za koji uopšte ne bi bio nadležan.
