Sumpor
Ni Vulinovo dalekometno prosipanje otrova po regionu, ni Vučićevi pokušaji da glumi mangupa dok sikće na novinare, pa ni „uta-ta, baš sam mu odgovorio“ lupetanje Marka Đurića koje ekselencija zamišlja kao polemiku sa Florijanom Biberom, ne mogu se uporediti sa prvim literarnim uratkom Milorada Grčića.
Dobro, zavapiće (s pravom) čitalac, zar ćemo se baviti izjavama i saopštenjima čoveka kojega su politički oportunizam i odanost Vođi doveli do rukovodećih pozicija u Kolubari i EPS-u, iako nije ispunjavao uslove iz zakona,1 a koji danas nezakonito uzurpira fotelju u Balkanskoj 3, pošto mu je mandat vršioca dužnosti direktora istekao u martu 2017.
Ne, naravno, Grčić i piskaranje PR tima SNS-a (izražavam sumnju da je sam sastavio tako dugačko saopštenje, čiji „rukopis“ neodoljivo podseća na slične izjave koje su potpisivali drugi napredni lumeni) ovde su samo ilustracija za one koji i danas postavljaju pitanje zbog čega Vučić ne želi da bar forme radi sprovede konkurse i neke svoje ljude postavi za direktore preduzeća u državnom vlaništvu, već upadljivo gura prst u oko i domaćoj javnosti i međunarodnim organizacijama.
Zamislite prvo da živimo u nekoj relativno normalnoj zemlji u kojoj je 2001. ili 2004. ili 2008. ili 2012. godine (odaberite po volji i naklonosti neku godinu diskontinuiteta sa prethodnom vladom) odlučeno da se profesionalizuje upravljanje javnim preduzećima, da se partijama ukinu te privilegije. I zamislite da je na čelu EPS-a profesionalac koga ne sputava obaveza da vodi socijalnu politiku neekonomskom cenom struje (pa da se, na primer, ne mora izmišljati akciza na struju da se sirotinja ne doseti da je struja poskupela), neekonomskim brojem radnih mesta za ljude bez pravog zaposlenja, podelom nezarađenih beneficija i njihovim preimenovanjem, da se ostatak javnosti ne doseti da se deli 13. plata ili da zaposleni uživaju pogodnosti o kojima mogu samo da sanjaju robovi zaposleni kod (izdašno subvencionisanih) stranih investitora ili kod domaćih „privatnika“ koji su loše izguglali šta je to liberalni kapitalizam.
I zamislite sad da taj profesionalac tokom izborne kampanje obilazi varoši sa predsednicima opštine, lokalnim stranačkim kandidatima za reizbor, otvara gradilišta, nedovršene ili završene trafostanice i objašnjava da struja služi tome da bi radile fabrike koje je širom zemlje Srbije posejao predsednik Vučić.
Zamislite da učestvuje u telefonskom igrokazu „Ja ću tebe pozvati telefonom sa nekog sela na Pešteru da ti objasnim kako radi trafostanica i kakvu da ovde pod hitno postaviš“, čiji je jedini cilj da Vođa učvrsti imidž „(električne) sile koja rešava stvar“.
Pitanje je da li bi to radio i Aleksandar Obradović, direktor EPS-a od 2012. do 2016. koji nije krio da je tu došao po naprednoj partijskoj liniji, ali je bio i prvi direktor izabran na konkursu, sa vizijom korporativizacije. Sada Obradović izgleda kao oni proverbijalni Turci za kojima vape drumovi.
Nezakoniti vršilac dužnosti koji je nezakonito došao na funkciju radi šta mu se kaže. Pravi direktor, pa čak i stranački čovek, izabran na konkursu, mogao bi da kaže dosta je, aman, smenite me. A smenjivanje podrazumeva složenu proceduru, pa čak i mogućnost da se direktor izjasni i odgovori na ono što mu se spočitava. A v.d. se briše gumicom, lakše nego grafit ispisan komadom ćumura na zidu pečenjare negde u Obrenovcu.
I onda kad neko nezakonitom vršiocu dužnosti spočita da je odgovoran za ogromne gubitke EPS-a i za ekološku katastrofu jer ne funkcioniše postrojenje za odsumporavanje u Kostolcu, sve što Grčić (stručno) ima da odgovori jeste da je opozicionarka koja je podatke iznela preletač, da ona ima veze sa rezolucijama „kojima je htela ceo naš narod da proglasi genocidnim“, a da je njen partijski kolega oterao MMF iz Srbije.
Ovo (naizgled) bulažnjenje zapravo je ista ona „argumentovana debata“ kakvu smo prethodnih godina slušali u Skupštini Srbije kada je opozicija kritikovala neke odredbe zakona i ono za šta pomenuti PR tim (verovatno ispravno) sudi da prija uhu prosečnog birača. To je taj ljudski, moralni, politički sunovrat čije razmere ponekad ne možemo da pojmimo jer nemamo ni vremensku ni prostornu distancu – bezočnost, bestidnost i bahatost nas svakodnevno gaze.
A što se tiče ekonomskog i ekološkog sunovrata, to će tek doći na naplatu, kad se raskrčmi sve što može, kad se „pojede“ supstanca i kad najveći sistemi i resursi odu dođavola. Moći ćemo i mi sa njima jer, da parafraziram Panteliju, ko je sa ovima živeo, ni pakao mu neće teško pasti. Pripremamo se, eto, i sumpora smo se već nadisali.
Zlatko Minić za Peščanik