Kad stranka sufinansira „Paraliju“ u predsezoni
Predsednik skupštine grada Jagodine, kao i predsednik političke stranke Jedinstvena Srbija rešio je da svoju političku stranku promoviše na neobičan način – time što je obznanio da grad vodi delegaciju od 700 ljudi u Paraliju, o trošku donatora, među kojima je i njegova politička stranka. Agencija za sprečavanje korupcije, nadležna za ovaj slučaj po više osnova, za sada se ne oglašava.
Dragan Marković Palma u svoju odbranu može reći da je javnu funkciju iskoristio za promociju svoje stranke tek nakon što je izborna kampanja završena (mada sami izbori, usled spleta neobičnih okolnosti i interesa još uvek nisu). Palma naravno nije jedini koji podršku birača pokušava da zadobije poklonima. Tokom nedavno završene izborne kampanje posmatrači su ukazivali na slučajeve da stranke građanima dele poklone ili im pružaju besplatne usluge. Takođe, razni oblici državne pomoći stanovništvu, očito sračunati na to da utiču na opredeljenje birača, zaodenuti su u formu propisa koji su navodno usvojeni iz drugih razloga. Još češće su situacije da se ono što je plaćeno budžetskim sredstvima ili će tek biti plaćeno kada krediti dospeju na naplatu prikazuje kao rezultat rada stranke na vlasti.
Mada je čitaocima na prvi pogled jasno da tu nešto nije u redu, sa pravne strane slučaj „Paralija“ je nešto složeniji. Sudeći po onome što je objavljeno, ovde nije reč o tome da stranka neposredno daruje građane putovanjem u Grčku, već je JS donirala za sada nepoznati iznos novca gradu, koji će tako platiti putovanje. Da stvar bude zanimljivija, Jedinstvena Srbija od tog istog grada redovno dobija budžetske dotacije na osnovu broja odbornika – prošle godine oko 10.000 evra, ali je ovom prilikom rešila da ne donira taj novac, već nešto od onih 46 miliona dinara koje po istom principu dobija iz republičkog budžeta. Krug se zatvara tako što potom gradski funkcioner javno hvali sopstvenu stranku prilikom promocije akcije, dajući privlačno obrazloženje – „mi te pare ne koristimo za propagandni materijal, već vraćamo onima koji taj budžet i pune.“
Dok je u pogledu priloga koje stranke smeju ili ne smeju da prime u Zakonu manje više sve jasno (što nikako ne znači da će oni koji ta pravila krše biti kažnjeni), kada je reč o donacijama samih stranaka pravila su nedorečena. Agencija (za sprečavanje korupcije) se u prošlosti više puta oglašavala u vezi sa humanitarnim aktivnostima političkih subjekata i njihovih predstavnika: Agencija podseća da funkcioneri ili članovi političkih stranaka mogu da daju humanitarni prilog iz sopstvenih sredstava i za svoj račun… Međutim, trošenje novca koji je namenjen finansiranju redovnog rada političkih stranaka u humanitarne svrhe nije u skladu sa svrhom zakonskih rešenja.
Već samo pozivanje na svrhu zakonskih rešenja, a ne na konkretnu zakonsku zabranu, ukazuje da zakon ni izbliza nije jasan koliko bi trebalo da bude. Norma propisuje za šta stranke smeju da koriste novac, bilo da su ga dobile iz budžeta ili od donatora – „za funkcionisanje i propagiranje ideje političkog subjekta“, što podrazumeva „rad sa biračima i članstvom, troškove promocije, reklamnog materijala i publikacija, troškove istraživanja javnog mnjenja, obuke, međunarodnu saradnju, troškove zarada i naknada zaposlenih, komunalne troškove, kao i troškove za druge slične aktivnosti“. Takođe, „političke stranke se formiraju radi ostvarivanja političkih ciljeva demokratskim oblikovanjem političke volje građana i učešća na izborima“, a ne radi obavljanja humanitarne delatnosti, pisala je Agencija pre 8 godina.
Kako to izgleda u slučaju „Paralija“? Ako bi Agencija pokrenula postupak protiv njegove stranke, Dragan Marković Palma bi mogao da tvrdi da novac koji je Jedinstvena Srbija dobila iz budžeta koristi za „rad sa biračima“, možda i za „međunarodnu saradnju“ (valjda će u Paraliji biti i nekih Grka), kao i za stranačku promociju (što je očigledno tačno). Ako ništa drugo ne upali, mogao bi da tvrdi da je novac iskorišćen za propagiranje stranačkih ideja, jer je na primer ideja JS-a da stranke treba da troše novac na ovaj način. Dakle, ma koliko inače bilo tačno da je zakonodavac 2011. imao nameru da dozvoli da stranke novac troše samo za neke aktivnosti, tu nameru nije do kraja pretočio u zakonske norme. To nije učinjeno ni kada se krajem prošle godine ponovo ukazala prilika: „novi“ Zakon o finansiranju političkih aktivnosti (ZFPA), i pored toga što su se norme pokazale nedovoljnima, zadržao je iste fluidne formulacije o tome na šta stranke smeju da troše dobijeni novac, umesto da postavi jasne zabrane onoga za šta je u desetogodišnjoj praksi primećeno da se čini „suprotno cilju zakona“.
Kad već u Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti nema izričite zabrane da stranka jednom dobijeni novac iskoristi da bi se promovisala kroz pomaganje nekom drugom, vredi pogledati kako stoje stvari sa drugim propisima. Neki takvi troškovi su izvesno zabranjeni – oni koji se mogu podvesti pod „nuđenje, davanje, obećanje nagrade, poklona ili kakve druge koristi“ da bi glasač na izborima ili referendumu glasao, da ne bi glasao ili da bi glasao u korist ili protiv određenog lica ili predloga (član 156. Krivičnog zakonika). Teško da bi bilo koji tužilac pokrenuo optužnicu u slučaju „Paralija“ za ovo krivično delo, ne samo zato što (trenutno) nema raspisanih izbora, već i zato što je formalno primalac donacije lokalna samouprava, a ne pojedinačni putnici-birači.
Pošto su političke stranke pravna lica na njih se primenjuju i drugi propisi. Ne postoji opšta zabrana ili ograničenje za pravna lica kada su u pitanju donacije i pokloni koje oni žele da daju drugima. Ako se odluče na taj korak, oni možda mogu imati problem sa svojim revizorima (zbog nepoštovanja internih procedura ili nesvrsishodnosti troškova), ali sa zakonom i državnim organima verovatno ne. Zakonska ograničenja se ne odnose na sam čin davanja sredstava nekom drugom, već na poreski tretman takvih davanja. Zakon o porezu na dobit pravnih lica u članu 15. pravi razliku prema tome koliki izdaci mogu biti priznati za oslobođenje od poreza na dobit (do 5%) i za koje namene (zdravstvene, obrazovne, naučne, humanitarne, verske, sportske, zaštitu životne sredine, davanja učinjena ustanovama, pružaocima usluga socijalne zaštite; za humanitarnu pomoć i otklanjanje posledica nastalih u slučaju vanredne situacije, koji su učinjeni Republici, autonomnoj pokrajini ili jedinici lokalne samouprave).
Međutim, ove odredbe ne dotiču političke stranke, jer bi predmet oporezivanja mogli da budu samo oni prihodi koje stranke ostvaruju „prodajom proizvoda na tržištu ili vršenjem usluga uz naknadu“, što im je u principu zabranjeno, mada na nedovoljno jasan način. S jedne strane, „politički subjekat ne može sticati prihod od promotivne, odnosno komercijalne delatnosti“ (ZFPA, član 14), dok druga odredba izričito dopušta jednu komercijalnu delatnost: „Prihod od imovine čine prihodi koje politička stranka ostvaruje od prodaje pokretne i nepokretne imovine, davanja u zakup nepokretne imovine u vlasništvu političke stranke i kamate na uloge datih kod banaka i drugih finansijskih organizacija u Republici Srbiji“ (član 11. st. 6).
Poreski zakoni dotiču ne samo davaoce već i primaoce priloga, u ovom slučaju Grad Jagodinu. Na osnovu Zakona o porezu na imovinu (član 14) lokalne samouprave i drugi budžetski korisnici moraju da plate porez kada im neko uplati više od 100 hiljada dinara (2,5%) tokom godine što je, valja podsetiti, prilično besmislena odredba (prelivanje novca od budžetskog korisnika u budžet).
S druge strane, nijedan zakon nije regulisao stvar koja je zaista bitna – sukob interesa i uticaj na donošenje odluka koji se javljaju kada ministarstvo, javno preduzeće ili opština prime poklon od davaoca koji sa njima posluje ili koji podleže njihovoj kontroli. Izmene Zakona o donacijama i humanitarnoj pomoći da bi se ovi rizici otklonili bile su planirane još pre 17 godina, ali do danas ništa nije učinjeno, i pored brojnih afera. Jedini izuzetak je pokušaj da se opštine same, kroz lokalne antikorupcijske planove, obavežu da će urediti ovu oblast, čemu je posvećeno čitavo poglavlje u Modelu tog dokumenta. Prema tragovima na internetu može se zaključiti da je Grad Jagodina imao usvojen LAP za period 2017-20, ali ni taj dokument, ni izveštaj o njegovoj primeni nije moguće pronaći.
Cinik bi na ovom mestu mogao da primeti da politička stranka Jedinstvena Srbija, a pogotovo njen predsednik, nemaju nikakvog razloga da preko stranačkih donacija ostvaruju uticaj na odluke Grada Jagodina, budući da u njemu i inače neprikosnoveno odlučuju. To nas dovodi do zaključka da je jedini cilju u ovom slučaju bio da se pored samog Palme kao „čoveka za narod“ o trošku budžeta podigne popularnost i njegove stranke.
Tako dolazimo do paragrafa koji ima najveće izglede da dođe na dnevni red Agencije za sprečavanje korupcije u slučaju „Paralija“ – u pitanju je član 50. Zakona o sprečavanju korupcije. Prema stavu 2, javni funkcioner „ne može“ (u praksi vidimo da može, a trebalo bi da stoji da ne sme ili da mu je zabranjeno) „da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata“, kao ni „da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera, za promociju političkih stranaka“. Ako Agencija reši da ispita ovaj slučaj, Draganu Markoviću Palmi, zbog korišćenja gradske konferencije i sajta za promociju stranke, preti izricanje (nejavne) opomene ili „javnog objavljivanja odluke o povredi zakona“.
Nemanja Nenadić za Peščanik