Hapšenje niškog gradonačelnika i javno-privatna partnerstva

Na osnovu informacija koje su objavljene na portalu Južne vesti (http://goo.gl/bddBMp) može se zaključiti da je hapšenje bivšeg niškog gradonačelnika i pravobranioca u vezi sa javno - privatnim partnerstvom između tog grada i preduzeća koje se obavezalo da u ustupljenom prostoru prikazuje bioskopske predstave u narednih petnaest godina. Osumnjičeni se terete da su ugovor zaključili bez saglasnosti Republičke direkcije za imovinu. Taj uslov za zaključivanje ugovora zaista postoji za imovinu koja je u vlasništvu Republike (što se odnosi i na veliki deo imovine koju koriste gradovi). Ta obaveza se mnogo češće krši, nego što se zbog toga hapsi. 

Međutim, suština problema nije u tome da li je traženo mišljenje Republičke direkcije već da li se ne zakoniti način došlo do toga da ovaj aranžman bude uopšte zaključen i da li je zaista reč o štetnom poslu. Ugovor predstavlja jedan od oblika javno - privatnog partnerstva i zaključen je 9. decembra 2011, a samo sedam dana ranije stupio je na snagu Zakon o javno - privatnim partnerstvima i koncesijama koji propisuje proceduru koja se na takve aranžmane mora primeniti. To je razlika u odnosu na, recimo, projekat "Bus-plus" (zaključen pre početka primene ovog zakona, u doba kada pravila nisu bila jasno definisana). Zbog toga je prvo pitanje koje bi trebalo da ispita onaj ko utvrđuje da li je postupljeno po propisima - da li je postojala obaveza da se primeni Zakon o JPP (ili je bila u toku neka druga zakonom uređena procedura).

Suštinski, štetnost/korisnost ugovora se može posmatrati sa dva aspekta. Prvi bi bila alternativna upotreba resursa - da li bi Grad ostvario veće koristi da je prostor kojim je raspolagao iznajmio pod komercijalnim uslovima? Očigledno je da bi svaka dobit bila veća od nikakve. Međutim, nesporno je da lokalne samouprave mogu da ulažu svoje resurse i za druge namene, što je, između ostalog, i kultura. U tom slučaju, ono što nedostaje (ili možda postoji negde) je analiza raznih mogućnosti da se potrebe velikog grada za bioskopom realizuju - direktnim finansiranjem od strane Grada, subvencionisanjem zainteresovanih, ustupanjem prostorija i slično. U svakom slučaju, dokument koji bi dokazao da je baš javno-privatno partnerstvo najbolje moguće rešenje. Kada se utvrdi da je JPP najbolji model, treba da usledi postupak u kojem bi se utvrdilo da je aranžman sa partnerom - potpisnikom ugovora najbolja opcija. Tako nešto se može utvrditi jedino ako se potencijalni partneri javno pozovu da daju svoje ponude i utvrde kriterijumi na osnovu kojih će se te ponude ocenjivati. Ukoliko javnog nadmetanja nema, taman i da je ugovor najbolji mogući, niko nema načina da zna niti da uveri građane da je postupio u njihovom najboljem interesu. 

To je problem sa mnogim aranžmanima javno - privatnog partnerstva, među kojima je najčuveniji široko promovisani projekat "Beograd na vodi", kod kojeg, prema dostupnim podacima, nije rađena ni analiza opravdanosti JPP kao modela poslovanja, niti je organizovano nadmetanje među potencijalnim partnerima za realizaciju projekta.