Kakve izmene Ustava?

Evropska komisija je ukazala na potrebu promene Ustava iz raznih razloga. U javnosti se ove izmene najčešće povezuju sa kosovskim pregovorima. Međutim, mnogo puta smo ukazivali da snažna potreba za izmenom Ustava postoji radi efikasnije borbe protiv korupcije. Ovde objavljujemo izvod iz jednog dopisa te vrste koji smo dostavili Vladi Srbije:

3. Устав

Пошто усвајању коначног текста актуелног Устава Републике Србије није претходила јавна расправа, први корак за доношење новог највишег правног акта јесте формулисање свих кључних питања око којих постоје алтернативна решења и отварање јавне расправе о њима пре усвајања предлога уставних промена у Народној скупштини. Нека од питања на која би требало обратити пажњу током уставне реформе су следећа:

3.1. Измена броја народних посланика. Уместо садашњег решења, које „фиксира“ број народних посланика на 250, требало би број посланика учинити варијабилним у самом Уставу (нпр. да се на одређени број пунолетних бирача или одређени број грађана према последњем попису становништва бира један народни посланик) и то тако да буде мањи него што је данас.

3.2. Имунитет народних посланика и других функционера: Актуелне одредбе Устава омогућавају имунитет који је прешироког обима. Не само да се одредбама имунитета народни посланици и други државни функционери штите од арбитрерног хапшења (што је неопходно у демократском друштву) и што се штити слобода њиховог изражавања и гласања у вршењу јавне функције (што је такође неопходно), већ се тражи посебно изјашњавање Народне скупштине и у вези са могућношћу вођења кривичног поступка за озбиљна кривична дела.

3.3. Правосудни органи: Изменама Устава би требало искључити учешће и утицај политичких функционера из извршне и законодавне власти у Високом савету судства и Државном већу тужилаца.

3.4. Норме о сукобу интереса: Концепт сукоба интереса у Уставу није исправно дефинисан нити је доследно спроведен у односу на разне државне функционере, што отежава законско уређивање ове материје.

3.5. Начин оснивања и статус независних државних органа: Оснивање и статус појединих независних државних органа је тренутно уређен Уставом, а неких није. То ове органе без оправданог разлога ставља у неједнак положај, а може створити проблеме и у погледу утврђивања њихових овлашћења кроз законе или отворити простор за политички мотивисано укидање контролних институција које нису по вољи законодавној и извршној власти. Због тога би требало Уставом утврдити начин оснивања и оснивања нових независних државних органа, као и положај оних који су већ основани.

3.6. Чвршће гаранције јавности рада државних органа: Актуелне одредбе Устава (тзв. „право на обавештеност“) на погрешан начин и у недовољној мери дефинишу оно што би требало да буде гаранција јавности рада државних органа.

3.7. Гаранције за учешће грађана у законодавном поступку: Устав гарантује грађанима право народне иницијативе за доношење закона. Међутим, вршење овог права је суштински онемогућено, како због неодговарајућих законских норми (сувише кратак рок за прикупљање потписа), тако и због одсуства обавезе председника Народне скупштине да такву иницијативу икада уврсти у дневни ред.

3.8. Чвршће гаранције јединства правног поретка: Актуелне одредбе Устава не уређују јасно ситуације када се једним законом нарушавају одредбе другог (најчешће системског) закона, као што је био случај када је Закон о помоћи грађевинској индустрији био у супротности са Законом о јавним набавкама.

3.9. Увођење ограничења при преузимању обавеза и закључивању споразума: У законодавству Србије тренутно постоје ограничења код располагања јавних средстава и преузимања обавеза (нпр. ограничење висине јавног дуга у Закону о буџетском систему, правила о јавним набавкама). Међутим, та ограничења се директно крше кроз појединачне законе (нпр. закони којима се одобрава задуживање и давање гаранција, међудржавни споразуми којима се омогућава спровођење набавки са унапред одређеном фирмом). Одсуство уставног ограничења онемогућава било какво оспоравање оваквих аката што може да доведе до преузимања несразмерних обавеза за будуће генерације или одрицања од вредне јавне имовине, зарад краткорочних користи.