Prilagođavanje gradiva lošim đacima?

Najavljuju se izmene Zakona o javnim preduzećima i koncesijama. Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović kao razlog navodi to što je od usvajanja Zakona, 2011. godine, odobreno svega 16 projekata, vrednih ukupno 140 miliona evra.

Biće zanimljivo videti podrobniju analizu šta je to u Zakonu zbog čega nije bilo više podnetih projekata. Jer vrlo ja malo projekata koji su podneti a da nisu dobili pozitivno mišljenje Komisije za javno privatna partnerstva. Potpredsednica Vlade nije dala odgovor na to pitanje, samo je rekla da, iako je bilo zainteresovanih opština i investitora, nije realizovan ni jedan projekat za izgradnju malih hidroelektrana kroz JPP, jer su predstavnici lokalnih samouprava govorili da nemaju obučene ljude i da im je jednostavnije da naplate naknadu za korišćenje vode umesto da ulaze u proces JPP.

Ovo je razlog za zabrinutost da se ne krene u pogrešnom pravcu – može li se desiti, umesto da se opštinari obuče kako da pripreme projekat, da se iz zakona izbace zaštitni mehanizmi koji treba da spreče korupciju ali i „zaletanje“ na JPP jer prividno se dobija nešto za ništa, bez zaduženja.

Svi znaju da za džabe nema ni kod javno-privatnog partnerstva, pa komanda „juriš na JPP“ jer „Srbija više ne može da se zadužuje uzimanjem kredita“ ne "pije vodu". Kroz realizaciju JPP trenutno se ne iskazuje dodatno zaduženje i njemu će lako pribeći oni koji su prezaduženi, ali JPP često donosi opterećenje kroz dugi niz godina, bilo kroz direktne troškove ili smanjenje prihoda. Zbog toga je neophodno (a to važeči Zakon propisuje) izraditi studiju opravdanosti – zbog čega je JPP jedini mogući način da se zadovolji neka (stvarna i opravdana) potreba. Za neke opštine izrada ovakve sutdije u prošlosti je predstavljala priličan problem i u JPP koje trenutno pratimo uočili smo da ona često nedostaje, iako su projekti odobreni (bar od organa od kojih smo zahtevali dokumente nismo dobili dokaz o postojanju takve studije). To bi moglo da znači da Komisija za JPP i nadležni za odobravanje projekata „gledaju kroz prste“ opštinama, barem kod „malih“ projekata, kao što su koncesije za lokalni prevoz.

Biće jako loše ako se sada propisi prilagode lošoj praksi, odnosno ako se gradivo prilagodi lošim đacima. Jer već imamo probleme i sa velikim projektima JPP u koje se država zaleće uz poklič „ovo nije zaduženje“, zaobilazeći pri tom sve antikorupcijske mehanizme koje predviđa Zakon o JPP – javne konkurse, primenu postupka javnih nabavki, studiju opravdanosti, studiju raspodele rizika između privatnog i javnog partnera itd. Naravno, to se čini kroz međudržavne sporazume, jer Zakon o JPP propisuje da se njegove odredbe u tom slučaju ne primenjuju. Takvo bi trebalo da bude (kad se jednog dana potpiše ugovor) i JPP za koje se tvrdi da vredi više od 3 milijarde evra – Beograd na vodi.

Ako, pak, najavljene izmene Zakona znače da će se koristiti mehanizmi JPP, posebno antikorupcijski mehanizmi, umesto direktnih preregovora na osnovu međudržavnih sporazuma, takve izmene će biti dobrodošle i TS ih iskreno podržava i pozdravlja.

Problem je što o planiranim izmenama saznajemo samo kroz sporadične izjave predstavnika vlasti, a javne rasprave o gotovim nacrtima koje se često organizuju samo pro forme ne daju stvarnu mogućnost da javnost utiče na sadržaj propisa. Pokušaćemo zbog toga na vreme da od ministarstava privrede i finansija, koje je potpredsednica Vlade označila kao „pokretače izmene Zakona“ saznamo dodatne detalje i da ukažemo radnoj grupi na naša iskustva iz monitoringa ove oblasti.