Javna nabavka uređaja za digitalizaciju ili vaučeri za siromašne?

 

Javnu nabavku ovih uređaja sprovodilo je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. Ministarstvo je zaključilo ugovor sa izabranim ponuđačem 2. februara 2015, ali je 13.2.2015. Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki delimično je poništila postupak u delu stručne ocene ponuda i donošenja odluke o dodeli ugovora, prihvativši argumente firmi koje nisu izabrane da postoje bitni nedostaci u dokazivanju ispunjenosti uslova tendera kod pobednika ove javne nabavke. Predstavnik firme sa kojom je bio prvobitno zaključen ugovor je u medijima optuživao Komisiju. Pošto se rokovi za digitalizaciju bliže, Ministarstvo/Vlada su se odlučili za "solomonsko rešenje" - umesto nastavka postupka javne nabavke, korisnicima će biti podeljeni vaučeri u vrednosti od 3000 dinara za kupovinu uređaja, koji će moći da se iskoriste u ovlašćenim prodavnicama. 

 

Ne ulazeći u složena pitanja sprovođenja ove javne nabavke, nameću se najmanje dva pitanja. Prvo se tiče opravdanosti odredbe Zakona o javnim nabavkama, koja omogućava da se u nekim slučajevima nastavi sa postupkom javne nabavke i kada je podnet zahtev za zaštitu prava. To se u ovom slučaju pokazalo kao loše rešenje. Istina je da u mnogim slučajevima nabavka značajnih dobara, usluga i radova može da kasni zbog postupka zaštite prava. Međutim, generalno, taj problem nije dobro rešavati omogućavanjem da se postupak sprovede do kraja, već povećanjem efikasnosti rada organa koji odlučuju po zahtevima.

 

Drugo značajno pitanje, koje jeste specifično za ovu javnu nabavku, ali se može postaviti i kod mnogih drugih, jeste zbog čega se uopšte sprovodila javna nabavka a ne neki drugi postupak? Iz epiloga je, naime, očigledno da se potreba krajnjih korisnika može zadovoljiti i na drugi način. Stoga i vrstu javnog rashoda treba odabrati spram potreba korisnika. Javna nabavka bi, u principu, trebalo da omogući da se kroz nabavku velike količine uređaja za prijem digitalnih signala postigne bolja cena i da uz isti trošak budu zadovoljene potrebe većeg broja siromašnih građana, pa bi u tom smislu bila opravdana. Sličan efekat može da se postigne i kroz namenske vaučere, ukoliko su prodavci spremni da za ovaj vid prodaje daju popust. Međutim, sporno je da li se na taj način najbolje zadovoljavaju potrebe korisnika. Na primer, neki od njih bi možda radije doplatili za kupovinu nekog drugog uređaja. A drugi bi opet radije utrošili ta sredstva za kupovinu nekih drugih potrepština, a odrekli se gledanja televizije u potpunosti.

 

Bilo bi dobro, da na osnovu iskustava iz ovog i drugih sličnih slučajeva, građani dobiju mogućnost da više utiču na način planiranja budžeta, kako bi se on što više prilagodio njihovim potrebama, ne samo u smislu visine budžetskih izdvajanja za pojedine namene, već i na način trošenja tog novca koji će doneti najbolje efekte.