Povodom jednakih platnih u Beogradu i Crnoj Travi i (ne)finansiranja "partijskih i idiotskih" projekata
Poseta predsednika Vlade južnoj Srbiji donela je nekoliko zanimljivih izjava. U naslove vesti je došla ona da premijer "ne da novac" za "partijske i idiotske projekte, koji uloženo nikada nisu vratili građanima Srbije, a da će para za investicije i razvojne projekte biti". Da bi građani Srbije mogli da procene da li se ova reč premijera poštuje ili novac ipak odlazi na "partijske i idiotske projekte" trebalo bi da imaju jasan odgovor na pitanje kolike su koristi od realizacije projekta, koja su alternativna rešenja razmatrana i koliko je uopšte njihovih sredstava u raznim oblicima uloženo u projekat. Upravo ove osnovne informacije često nedostaju.
Izjava o "platnim razredima" navodi na razmišljanje. Naime, do sada proklamovana svrha uvođenja platnih razreda jeste da jednak posao bude jednako plaćen iako se radi u raznim institucijama (npr. u javnoj agenciji, ministarstvu i opštini). Međutim, premijer je princip jednakih plata za jednaki posao vezao za mesto rada (npr. Crna Trava i Beograd). Naizgled, čini se da je tako pošteno i logično.
S druge strane, provera ispravnosti logike se može izvršiti iz vizure privatnog poslodavca. Privatni poslodavac bi verovatno rezonovao drugačije - ne bi platio više nego što mora, ni u Beogradu ni u Crnoj Travi. Kod privatnika bi, za isti posao, nekada plata bila veća u prestonici (zato što su veći troškovi života i veće šanse da službenici nađu dobar posao na drugom mestu), a nekada u malim mestima u unutrašnjosti (npr. zato što postoji malo stručnjaka određene vrste pa imaju bolju pregovaračku poziciju).
Ta tržišna kretanja je teško pretočiti u normu. Kao ishod se javljaju ili suvišna izdvajanja za plate u javnom sektoru (tamo gde je interesovanje za posao znatno veće od broja otvorenih mesta) ili značajan odliv kvalifikovanih kadrova (onih koji mogu da svoje usluge naplate na tržištu).
