Slučaj "službena kartica" i razmišljanja za izmene zakona

Prethodnih dana jedna od medijskih tema bio je i slučaj kada je potpredsednica Vlade, Zorana Mihajlović, navodno kupovala u inostranstvu lične stvari korišćenjem službene kartice. Zatim je, kako je preneto, gotovinom pokrila taj trošak. Jedno od pitanja koje je tom prilikom postavljeno, bilo je "odakle joj novac", s obzirom na podatke iz registra imovine i prihoda javnih funkcionera. I bez ulaženja u istinitost medijskih navoda, detalje konkretnog slučaja ili političke motive, odavde se može izvući nekoliko zanimljivih tema za šire antikorupcijske reforme, pa i za pisanje novog Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, koje je u toku.

Deo vesti koji se odnosi na službene kartice nije propraćen adekvatnim epilogom. Osim informacije da su privatni troškovi podmireni i izjašnjavanja nekoliko ministara o tome da li koriste ove kartice, nismo saznali ništa o tome da li se njihovo korišćenje uopšte proverava i ko to čini, da li postoje bilo kakva ograničenja u pogledu korišćenja u privatne svrhe (ako se troškovi posle pokriju), da li uopšte postoje neka pravila o ovom vidu javnih rashoda...

Za "sumnje" medija koji očigledno nisu baš naklonjeni ovoj članici Vlade, o tome da ona nije mogla imati novca za pokriće ovih troškova s obzirom na prijavljene prihode, svakako se može reći da su preuranjene. Naime, svi javni funkcioneri, osim prihoda koji su vidljivi u registru imovine i prihoda javnih funkcionera, prijavljuju i svoje prihode iz drugih dopuštenih izvora, što je vidljivo samo Agenciji. Pošto je funkcionerima dopušteno da prihoduju od bavljenja "naučnoistraživačkim radom, nastavnom, kulturno-umetničkom, humanitarnom i sportskom delatnošću, bez saglasnosti Agencije, ako time ne ugrožava nepristrasno vršenje i ugled javne funkcije", a poznato je da je ministarka zaposlena na jednom fakultetu, očigledno je da bi to mogao biti legalan izvor prihoda. Naravno, drugo je pitanje da li je uopšte ispravno da članovi Vlade budu u značajnoj meri angažovani na drugom mestu za vreme mandata, ali aktuelni zakon to dopušta.

Drugi mogući izvor za pokriće troškova je ušteđevina. U javnom delu registra se navodi samo da li funkcioner ima ili nema štedne depozite, ali ne i njihova visina. I ove promene su vidljive samo Agenciji za borbu protiv korupcije, kao kontrolnom organu. Međutim, jedan deo imovine nije poznat ni Agenciji, jer ne postoji obaveza prijavljivanja - gotovina. Pošto držanje novca "u kešu" nije ni inače nikome zabranjeno (pa ni funkcionerima), ovo se može tumačiti kao ozbiljna pravna praznina u sistemu kontrole. Naravno, uvek se može izneti i kontraargument - da će funkcioner koji tek namerava da zloupotrebi funkciju, na početku mandata prijaviti keš koji još uvek ne poseduje.

Zbog toga se nužno nameće pitanje šta je to što bi kroz buduća zakonska rešenja trebalo učiniti javnim? Da li bi, na primer, trebalo da budu javni podaci ne samo o tome gde javni funkcioneri ostvaruju svoje dodatne prihode iz privatnih izvora, već i koliki su ti prihodi? Zatim, da li bi trebalo da pruže dodatne informacije (kontrolnim organima ili i javnosti) i o svojim rashodima, a ne samo o prihodima? Naravno, pošto je i dalje aktuelno jedno od obećanja premijera, da će "do kraja septembra" Skupštini biti upućen predlog Zakona o ispitivanju porekla imovine, neka od pitanja o kojima se ovde govori bi očigledno mogla da budu i tema tog budućeg zakona o čijem sadržaju se za sada ne zna gotovo ništa.