Ćutanje je zlato

Ne samo da je Ministarstvo privrede na najgrublji mogući način prekršilo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, već ministar istrajava na neodrživim opravdanjima. U današnjem intervjuu za Novi magazin smo tako ponovo mogli da pročitamo sledeći odgovor ministra Sertića po ovom pitanju:

„Suština u ovom poslu je da postoje zaštićeni podaci i rešenje Komisije za zaštitu konkurencije šta su i koji su zaštićeni podaci. Ja po zakonu ne smem da objavim te podatke bez saglasnosti HPK, oni mogu da tuže državu i imaju pravo na nadoknadu štete jer bih ja prekršio zakon koji je naša Skupština usvojila.

Evropska pravila jasno su definisala, a mi bukvalno prekopirali iz pravne prakse EU, da zaštićeni podaci imaju primat u odnosu na Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. I to lepo piše u članu 45 našeg zakona“.

Na žalost, ovi odgovori su prošli, sudeći po objavljenom intervjuu, bez dodatnih pitanja novinara, iako su se neka od njih sama nametala.

Tako, ministar govori o „zakonu koji je naša Skupština usvojila“ i o tome da bi kompanija HPK navodno mogla da „tuži državu“ ukoliko bi obelodanio „zaštićene podatke“. A šta ministar ne govori? Da je i Zakon o slobodnom pristupu informacijama takođe usvojila Skupština, da taj Zakon izričito kaže da se pristup informacijama može uskratiti po pravilima iz tog zakona. Da bi zbog toga i oni kojima ministar Sertić, čak i nakon nekoliko obavezujućih rešenja Poverenika, odbija da da informacije (po objavljenim podacima, pored Transparentnosti Srbija to su i jedne novine i jedan politički pokret), takođe mogli da tuže i državu i njega lično i to po više osnova. Šta još ne govori? Da zahtev za određivanje tajnosti celog ugovora i svih pratećih dokumenata nije podnela samo firma HPK, već i njegovo ministarstvo. I šta još ne govori? Da je upravo on svojim postupanjem proizveo rizik naknade štete firmi sa kojom je zaključen ugovor.

Naime, da je Ministarstvo privrede postupalo po zahtevu, moglo je da razdvoji ono što opravdano predstavlja tajnu (npr. neki podaci o prethodnom poslovanju firme HPK, o poslovnim strategijama Železare, koji treba da ostanu tajna pred konkurencijom ili neki lični podaci) od onog što ni po kojem osnovu ne može da bude proglašeno za tajni podatak – kakve su obaveze preuzeli na sebe upravljači prema firmi u državnom vlasništvu i državi Srbiji, a kakve država prema njima. Ne samo da su propustili da to učine postupajući po zahtevu, već su propustili da to učine i u postupku po žalbi, time što dokumentaciju nisu dostavili ni Poverniku.

Iz izjave ministra Sertića bi se moglo zaključiti da su za njega zaključak predsednika Komisije za zaštitu konkurencije i član 45. Zakona o zaštiti konkurencije „sveto pismo“. Na sličan način, važna su mu i neidentifikovana „evropska pravila“. Podsećamo ovaj put na to:

1.   da je Komisija za zaštitu konkurencije u odgovoru našoj organizaciji jasno ukazala na to da se, po njihovom shvatanju određivanje poverljivosti odnosi na postupanje same te Komisije sa dostavljenim dokumentima, a da ne predstavlja prepreku ugovornim stranama da objave informacije;

2.   da odredba u članu 45. Zakona o zaštiti konkurencije ne predstavlja nikakav a pogotovo ne obavezni „evropski standard“, što se očigledno može zaključiti i pregledom hrvatskog zakona koji uređuje tu materiju (poslednja zemlja koja je ušla u EU);

3.   da je mnoštvo informacija koje su verovatno napisane u ugovoru već objavljeno (konferencija za štampu prilikom potpisivanja, izjave predsedika Vlade i predstavnika Železare), što održavanje potpune tajnosti čini ne samo nezakonitim, već i aspurdnim;

4.   da je u nekim slučajevima kada je Komisija za zaštitu konkurencije takođe odobrila potpunu tajnost podataka u međuvremenu objavljen kompletan ugovor sa aneksima („Beograd na vodi“);