Koruptivne odredbe ostaju

Narodna skupština je završila raspravu o predlogu zakona o ulaganjima, a da najveći broj primedbi iznetih tokom javnog razmatranja tog dokumenta nije usvojen. Glavnu zamerku vezanu za prvobitni plan da se zakonom zaobiđe poverenik za informacije od javnog značaja i odlučivanje o objavljivanju investicionih ugovora ostavi samo Vladi Srbije, Skupština je prihvatila, ali su zato sve ostale primedbe koje je iznela Agencija za borbu protiv korupcije, ostale bez reakcije vladajuće većine, piše  list Danas (Autor A. Milošević). 

Tako u zakon o ulaganjima ipak neće biti ubačene odredbe o načinu vršenja nadležnosti i poslova Saveta za ekonomski razvoj i Razvojne agencije, što je Agencija za borbu protiv korupcije predlagala, niti će kriterijumi za imenovanje upravnog odbora i direktora Razvojne agencije biti precizno definisani. Time se, po oceni Agencije, „ostavlja širok prostor za diskreciono odlučivanje“, odnosno za korupciju. 

Slično tome, vladajuća većina nije odustala ni od plana da Vlada Srbije i ministar privrede budu ti koji će podzakonskim aktima urediti kriterijume prema kojima se određuje koje ulaganje može da dobije status investicije „od posebnog značaja“, kao ni od toga da se po istom principu odrede uslovi i način privlačenja direktnih investicija. 

- Ta pitanja je neophodno detaljnije urediti zakonskim odredbama - smatraju u Agenciji. 

Privrednici navode da u zakonu postoji i niz dubioznih odredbi, poput one u kojoj se definiše da ulagač sme da kupi devize u Srbiji da bi obavio plaćanja u inostranstvu, što je neobično jer firme ni do sada ništa nije sprečavalo da to rade. Dragoljub Rajić, direktor Mreže za poslovnu podršku, kaže za Danas da postoji čitav niz problematičnih odredbi, iako je tačno da su predlogom zakona prihvaćene i neke od primedbi koje je poslovna zajednica imala na dosadašnju regulativu. 

- Ovde se već 15 godina vodi politika diskrecionog odlučivanja. U Slovačkoj je, recimo, to nemoguće, jer tamo nijedan ministar nema pravo da menja bilo koji kriterijum. Nama je potrebno da pravila igre budu jasna i da se znaju kriterijumi o tome pod kojim tačno uslovima se šta može raditi i kako se mogu dobiti subvencije. Ali, pre toga je potrebno da država uradi analizu i ustanovi koje privredne grane treba da subvencioniše, a koje ne. Jer, imali smo slučajeve kompanija iz tekstilne industrije koje su dobile milione podsticaja, što u njihovom slučaju znači da su imali besplatnu radnu snagu dve godine. Te kompanije jesu i izvozile, ali su podsticaje iskoristile i da svoju robu prodaju u Srbiji i to po dampinškim cenama, što je uništilo njihove domaće konkurente, koji nisu dobili subvencije. Tako smo dobili par stotina, a izgubili par hiljada radnih mesta. Zato su proizvođači tekstila u pravu kada se bune da država od njih uzima poreze od kojih daje subvencije njihovim konkurentima, koji ih onda izbacuju iz posla dampingovanjem cena - kaže Rajić. 

Po njemu, država bi zato morala da daje podsticaje za visokotehnološke delatnosti, a ne za one oblasti u kojima već postoji konkurencija u Srbiji. 

Drugi problem na koji ukazuje ovaj stručnjak je slab kapacitet srpskih institucija, gde posebno apostrofira Upravu carina. 

- Sada investitorima koji prebacuju polovne mašine iz matičnih fabrika u inostranstvu u svoje pogone u Srbiji, treba i po šest meseci pa sve do godinu i po dana da bi završili procedure i nabavili sva dokumenta. Pitanje je da li će Uprava carina moći da funkcioniše onako kako bi trebalo prema Zakonu o ulaganjima - dodaje Rajić. 

Nezakoniti zakon

O Zakonu o ulaganjima za NIN je pisao Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća

Novi Zakon o ulaganjima derogira veliki broj postojećih zakona, u koliziji je i sa Ustavom, koji garantuje jednaka prava svim privrednim subjektima, i ovako koncipiran ima samo jedan cilj - da razvlasti institucije i omogući pojedincima iz Vlade da potpuno diskreciono odlučuju o investiranju u privredu. Vlada traži da joj se veruje „na reč“, što je i najočigledniji dokaz koliki je direktni uticaj izvršne vlasti na zakonodavnu. Ovaj zakon će pravno utemeljiti biznis namere predstavnika vlasti, koje će skupštinska većina omogućiti pukim pritiskom ruke na taster. Posle bilateralnog sporazuma sa UAE, koji je većinskom stranom partneru u projektu Beograd na vodi omogućio niz privilegija, namera vladajuće većine je da se i u Zakon o ulaganjima ugrade obeležja tog bilateralnog sporazuma, koji je u pravnoj hijerarhiji ispod Ustava, a iznad zakona. No, pošto ti sporazumi podležu monitoringu međunarodnog prava, Vlada je shvatila daje mnogo jednostavnije da te privilegije ozakoni i zato je i predložila sporni propis, koji se u suštini svodi na svojevrsni, izuzetno unosan biznis plan! Besmislen je i cilj Zakona – „da izjednači tretman domaćih i stranih ulagača“ - jer privredna društva imaju takav pravni status i po sadašnjim zakonskim rešenjima. Član po kome „ulaganje, prema značaju, jeste ulaganje od posebnog značaja za Republiku Srbiju i ulaganje od lokalnog značaja“, omogućava Vladi da po sopstvenom nahođenju, diskreciono odredi šta je ulaganje od posebnog značaja, a time i koji će investitori dobiti ogromne podsticaje i subvencije. Još strašnije je što se predlozi za dodelu državne pomoći donose bez javnog poziva, čime se ukida jednakopravnost i suspenduje bilo kakva konkurencija.

Predloženi član 13 predviđa da „ulagači mogu ostvariti pravo na različite podsticaje i ulaganja u skladu sa propisima koji se uređuju: 1) državna pomoć; 2) poreski podsticaji i olakšice i oslobođenja od plaćanja taksa; 3) carinske povlastice; 4) sistem obaveznog socijalnog osiguranja“. Ovakav nivo podsticaja privilegovanim investitorima, koje Vlada bira, nije moguć ni u jednoj demokratskoj državi. Da zlo bude veće, predlaže se i ponižavajuća diskriminacija svih preduzetnika koji su do sada poštovali zakone i izmirivali sve obaveze, jer će upravo oni, novcem koji su uplaćivali u budžet, finansirati privilegovanu konkurenciju. Jer, kako drugačije tumačiti odredbu: „Uvoz opreme koji predstavlja ulog stranog ulagača, u smislu ovog Zakona, slobodan je i oslobođen od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina“? Ni to nije bilo dovoljno, pa se za svaki slučaj predviđa i da Vlada „bliže uređuje postupak, visinu i rok za ostvarivanje“ tih olakšica prilikom uvoza. A da slučajno neko ne bi narušio tu idilu, Vlada je jednostavno iz svih postupaka i procedura htela da eliminiše javnost, odredbom po kojoj se „na podatke o ulaganjima, kao i informacije koje su organi državne vlasti saznali u toku pregovora i vođenja postupka, primenjuju odredbe Zakona kojim se uređuju informacije od javnog značaja, s tim što po zahtevu za davanje informacija u vezi sa ulaganjima, postupa Vlada“. Na svu sreću, pod pritiskom javnosti, na tu odredbu je u poslednji čas samo Ministarstvo podnelo amandman i tako sprečilo brojne postupke pred Upravnim sudom, koji traju duže od života. 

Izvesno je da ovaj zakon otvara najveći mogući prostor za korupciju. Upravljati ogromnim državnim resursima i finansijskim sredstvima bez bilo kakvog nadzora državnih organa i javnosti esencijalni je smisao ovog zakona. Konačno, njime ćemo, ako bude usvojen, pokazati da donosimo nezakonite zakone, koji legalizuju korupciju. A onda će i korupcija moći da se širi i to - u skladu sa zakonom. 

Samo za probrane

Detaljnu analizu zakona NIN donosi iz pera novinarke Petrice Đaković 

S obrazloženjem da će to biti najbolji zakon o ulaganjima u regionu i jedan od najboljih u svetu, a u nameri da podstakne investiranje, privredni rast i otvaranje novih radnih mesta, Vlada Srbije uspela je da podstakne jedino sveopštu kritiku predloženih odredaba pomenutog propisa. Kako je NIN već pisao, prvobitna verzija nacrta zakona o ulaganjima žustro je kritikovana tokom javne rasprave, pa je nadležno Ministarstvo privrede formiralo radnu grupu ne bi li se sporne odredbe popravile. Radna grupa se, ipak, prema NIN-ovim informacijama, sastajala veoma retko, deo njihovih primedaba nije uvažen, a Vlada Srbije usvojila je i u skupštinsku proceduru poslala Predlog zakona o ulaganjima kojim gotovo niko sem zakonopisca nije zadovoljan. Skupštinska rasprava o zakonu počela je u utorak, kada je ovaj broj NIN-a otišao u štampu, ali teže od pohvala na račun ovog teksta bilo je dobiti sagovornika koji želi otvoreno da kritikuje zakonopisca. U udruženjima investitora uglavnom ćute, iako je javnosti poznato da su neka od njih imala brojne kritike na predloženi tekst, kao i da su predstavnicima parlamenta, okupljenim u Ekonomskom kokusu, podneti amandmani kojima se žele ispraviti najveći propusti kreatora ovakvog predloga. U Nacionalnoj alijansi za lokalni ekonomski razvoj (NALED) kratko za NIN kažu da će poslanici Ekonomskog kokusa na njihovu inicijativu podneti Skupštini amandmane na sedam članova zakona. „Imamo konstruktivan dijalog sa Ministarstvom privrede i sigurni smo da će podneti amandmani biti razmatrani, a nadamo se i usvojeni“, kažu u NALED-u. I pored toga, NIN je uspeo da sazna koje su to brojne zamerke i zajedno sa stručnjacima iz oblasti investicionog zakonodavstva, ali i predstavnicima poslodavaca i investitora, analizirao je predloženi propis. Zanimljiva je, za početak, saglasnost naših sagovornika da se zakon o ulaganjima donosi iz marketinških razloga, a ne iz potrebe da se oblast investiranja posebno reguliše. Za njih usvajanje ovakvog propisa uopšte nije bilo potrebno, jer, kako kažu, ova oblast već je regulisana drugim propisima. 

Ipak, to nikako nije njegova najveća mana. Od predloženih nešto manje od pedesetak članova zakona o ulaganjima teško je pronaći onaj na koji stručnjaci nemaju neku zamerku, bilo da veruju da je loša odredba tu dospela nemarom i nestručnošću zakonopisca, bilo da je u pitanju svesno privilegovanje. Primera radi, naši analitičari navode besmislen, nejasan i nepotreban stav iz člana pet ovog zakona, a NIN nezvanično saznaje da je ta odredba napisana kako bi se rešio pravni problem koji ima jedan jedini investitor. 

Analitičari NIN-a veruju da još nije kasno da se barem neke od spornih odredaba ovog zakonskog predloga poprave, kako bi se nakon njegovog usvajanja izbegla različita tumačenja i loša implementacija. 

Objašnjavaju da slučajne ili namerne greške postoje već u prvim članovima Predloga, koji se odnose na definisanje ulaganja, jer ulaganje nije osnivanje, kako to piše u spornom Predlogu, nego je to pravo koje je neki ulagač stekao na različite načine. Drugim rečima, zajedljivi bi rekli da će, ukoliko ostane u ovom obliku, pomenuta odredba zakona štititi postupak osnivanja preduzeća kod Agencije za privredne registre umesto da štiti pravo koje je ulagač stekao investiranjem, iako se od ministra privrede Željka Serića za skupštinskom govornicom moglo čuti kako je zaštita investitora jedan od najvažnijih razloga za donošenje ovakvog propisa. Zato pravnim stručnjacima nije jasno zbog čega zakon uvodi mogućnost da se investitoru u slučaju eksproprijacije mogu oduzeti ne samo stvari, odnosno nepokretnosti, već i sam biznis. I uprkos tvrdnji ministra Sertića da ova odredba nije dobro protumačena, te da ona ne omogućava oduzimanje prava na biznis investitorima, već naprotiv stvara osnov da se investitor, u slučaju eksproprijacije i potrebe da svoj proizvodni pogon preseli na drugu lokaciju, pravično obešteti za to, u predlogu zakona piše nešto drugo. 

U stavu dva ovog člana navodi se da „u slučaju oduzimanja prava ulagača na obavljanje delatnosti (oduzimanje biznisa) ulagaču pripada naknada koja će odgovarati tržišnoj vrednosti oduzetih prava i stvari“. NIN-ovi sagovornici veruju ministru da namera zakonopisca nije bila da ovakvom odredbom smanji prava investitora, ali traljavo sačinjena ona to, ipak, omogućava. 

Investitori se bune i zbog činjenice da zakon ne definiše jasno da im se nepokretnost može oduzeti samo zbog javnog interesa, a sporna je i tvrdnja ministra, kažu naši analitičari, da je ova odredba zakona usaglašena i prihvaćena od strane svih zainteresovanih strana i udruženja, pošto je upravo to jedna od ključnih zamerki na tekst Predloga zakona i zahteva se njena izmena. 

Novim pravilima se bespotrebno propisuje i da investitori ne mogu voditi sporove pred inostranim sudovima, kao i da postoji obavezna medijacija - pokušaj vansudskog dogovora u roku od 45 dana, čime se investitorima oduzima pravo da odmah biraju na koji način će rešavati eventualni spor. 

NIN saznaje da bi Ministarstvo privrede moglo amandmanima popraviti neke od spornih odredaba još spornijeg zakonskog predloga, ali, prema našim saznanjima, neće odustati od namere da bez jasnih kriterijuma proglašava investicije od posebnog značaja i njima dodeljuje podsticaje bez objave javnog poziva. Zakon, naime, predviđa postojanje investicija od posebnog i lokalnog značaja, s tim što će Vlada Srbije imati privilegiju da određuje ko će od investitora zavrediti koji tretman, a time i kakav će i koliki poklon dobiti sa računa poreskih obveznika, pošto se zakonom predviđaju različiti podsticaji, od državne pomoći, preko carinskih i poreskih olakšica, do oslobađanja od plaćanja doprinosa za zaposlene. Jedini zakonom predviđeni kriterijumi za ulaznicu za povlašćene su veličina ulaganja, uticaj na privredni razvoj Srbije i spoljnotrgovinski bilans, broj zaposlenih i kredibilitet ulagača, te je jasno da će, ukoliko se uredbom pobliže ne utvrde parametri, o „posebnosti investicije“ odlučivati ministri lično. I to verovatno oni koji budu sedeli u Savetu za ekonomski razvoj, još jednoj državnoj instituciji koja se osniva predloženim zakonom i predviđa da njome predsedava ministar privrede, a pored njega članovi Saveta biće i ministri finansija i rada i zapošljavanja, kao i direktor Razvojne agencije Srbije. Privilegiju da sedi u ovom organu i odlučuje o „posebnosti“ neke investicije, imaće i predsednik Privredne komore Srbije, iako je Srbija pre neku godinu zakonom oduzela PKS-u ekskluzivno pravo da sva preduzeća moraju biti njeni članovi. 

Sa priznanjem da su do sada strani ulagači i na papiru i u praksi bili privilegovani, pokušaj da se ovim zakonom „izjednače“ prava domaćih i stranih investitora završio se novom diskriminacijom domaćih kompanija, bar prilikom uvoza opreme. Novim rešenjima se, naime, predviđa da strani ulagač može uvesti svu opremu, izuzev automobila i aparata za igre na sreću, bez plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina. Domaći investitori, pak, moraće da plaćaju sve te dažbine, čime će u startu biti manje konkurentni od stranih investitora. Izgovor za takvo rešenje nađen je, doduše, u nekim drugim zakonima, koji onemogućavaju carinsko oslobađanje domaćih ulagača, a ministar je svečano obećao i da će ova nepravda brzo biti ispravljena. Kada tačno, nije precizirao. Originalni Predlog zakona predviđa i da javnost ostane uskraćena za informacije od javnog značaja ukoliko tako odluči Vlada, pošto je članom 24 ovog zakona propisano da o zahtevima za informacije o ulaganjima umesto nadležnog ministarstva postupa Vlada Srbije. Nakon velikog pritiska poverenika Rodoljuba Šabića, ombudsmana Saše Jankovića, novinarskih udruženja, Saveta za borbu protiv korupcije, pa i pojedinih ministara, koji su se javno pokajali što su glasali za ovakvu odredbu, Ministarstvo privrede obećalo je da će sporni član zakona promeniti. Ali, u kojoj formi će on biti usvojen i da li će se ingerencije poverenika vratiti u punoj meri, videće se posle skupštinske rasprave i glasanja o amandmanu na prvobitno predloženo rešenje. 

NIN-ovi analitičari upozoravaju i na, kako kažu, protivustavnu odredbu da ministar privrede odlučuje da li je neki od lokalnih organa i zaposlenih u njima sposoban da radi u jedinicama za lokalni ekonomski razvoj i bavi se privlačenjem investicija. I dok se vlastima daje ogromna diskreciona moć da odlučuju o trošenju narodnih para, a poželjnim investitorima još veće privilegije, nema te širokogrudosti prema zaposlenima u Razvojnoj agenciji, koja će biti formirana po usvajanju zakona. Slučajno ili namerno, zakon predviđa da pored direktora ni zaposleni u Agenciji neće smeti da se dve godine nakon odlaska sa tog radnog mesta zaposle na sličnim poslovima, ukoliko za to ne dobiju dozvolu nadležnih. A možda je najbolja ilustracija odnosa onoga ko je ovaj propis pisao prema poslu koji mu je poveren, besmislica koja piše u jednom od poslednjih članova - da se SIEPA gasi najkasnije u roku od 120 dana od dana stupanja na snagu zakona, odnosno na dan početka rada Razvojne agencije Srbije. Ali u istom članu piše i da danom prestanka sa radom SIEPA počinje da radi Razvojna agencija Srbije!? Šta je onda starije, kokoška ili jaje?