Nagrađivanje nekorumpiranih

MUP je nedavno saopštio da je policijac, koji je odbio da primi mito u vrednosti koja je približna njegovoj mesečnoj plati, nagrađen. Vesti o nagrađivanju onih koji ne primaju mito stižu i iz drugih krajeva sveta. Ovo je kontroverzna mera. S jedne strane, treba nagraditi vrlinu. S druge strane, nije normalno nagraditi nekoga samo zato što nije izvršio krivično delo. Kada bi se takav vid nagrađivanja uveo kao princip, onda bi posledice bile suprotne od željenih – povećao bi se broj onih koji ne poštuju svoju dužnost osim ako unapred mogu da računaju da će za to biti dodatno plaćeni.

Šta onda treba raditi, od čega treba da zavisi politika? Prvo, od toga kolika je moć države da izdejstvuje i proveri poštovanje propisanih obaveza svojim kontrolama. Drugo, od toga da li je korupcija i inače u takvim odnosima pravilo ili izuzetak. Tako, ako je moć kontrole gotovo nikakva, a korupcija pretežna u nekim odnosima (kao što je, na primer, znala da bude na nekim deonicama kontrole saobraćaja), onda tu ima smisla dodeljivati nagrade nekorumpiranima. Pri tom, treba praviti razliku po visini iskušenja kojima su javni službenici izloženi.

Druga logika koja bi mogla voditi nagrađivanju je promena percepcije. Ako vlada uverenje i među građanima i među samim službenicima o tome da je korupcija rasprostranjena, nagrađivanje manjeg broja zaposlenih može da posluži u svrhu razbijanja takve slike i stvaranja „mreže nekorumpiranih“ koja će promeniti dominantan obrazac ponašanja.