Podsticaji
Iz vesti o Jumku se zaključiti da je ova firma u restrukturiranju sama uspela da pronađe tržište i da počne da pozitivno posluje. To je možda malo u neskladu sa tvrdnjama tadašnjeg ministra odbrane Bratsilava Gašića od pre tri meseca da su Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije "vratili Jumko u život" i "finansirali povratak Jumka na tržište". Nije jasno da li je Jumko dobio priliku da popuni "prazne magacine uniformi Vojske Srbije" u tržišnom nadmetanju ili je Zakon o JN prekršen kako bi država pomogla firmu u restrukturiranju.
U svakom slučaju cela priča o Jumku i njegovom izvlačenju iz problema (samostalnom ili uz pomoć države) pokazuje kakvu štetu mogu da nanesu nepoštovanje zakona i pravno-ekonomske improvizacije koje se sprovode kako bi se ostvarila kratkoročna korist. Srbija i dalje ima propise na osnovu kojih dodeljuje ogromne subvencije stranim investitorima koji zapošljavaju nove radnike. Pre osam godina takvu subvenciju je dobila firma Zamber da zaposli 3.000 radnika u tekstilnoj fabrici u Vranju. Deo radnika Jumka je proglašen tehnološkim viškom, ali nisu mogli da dobiju otpremnine već su morali da pređu u Zamber. Zamber fabriku nije izgradio, država je najavljivala da će četiri miliiona evra isplaćena za subvenciju naplatiti preko bankarskih garancija, deo radnika na kraju je (opet dogovorom Ministarstva i Jumka) vraćen u Jumko, iako firma nije imala posla niti potrebe za radnicima. Osam godina kasnije u Jumku veruju da se vidi svetlo na kraju tunela.
Međutim, nema prepreke da neki novi strani investitor poželi da izgradi tekstilnu fabriku u nekoj od siromašnih opština na jugu Srbije i da u njoj šije uniforme koje bi nudio na tržištu istim onim kupcima kojima ih prodaje i Jumko. I da zaposli više ljudi nego što zapošljava Jumko i da ima znatno veću proizvodnju i veći izvoz. Takvo ulaganje bi (prema Zakonu o ulaganjima) dobilo status ulaganja od posebnog značaja (posebno ako je iz neke od zemalja sa kojima postoji međudržavni sporazum o sradnji). Zakon nema kriterijum koji bi onemogućio davanje subvencije (ili je umanjio) u cilju zaštite domaće firme, bilo da je ona u restrukturiranju ili da je reč o privatnoj firmi koja posluje godinama i plaća porez i doprinose. I tako bi se na račun građana, uz stavku kojom je proteklih godina kroz državnu pomoć finansiran opstanak Jumka, pa i onog novca kojim su kupljene uniforme za Vojsku Srbije kako bi Jumko stao "na zelenu granu", dodala i pozamašnaj stavka subvencije za stranog investitora koji bi zakucao ekser u sanduk za Jumko.
Država bi, pak, mogla da odluči da zaštiti Jumko i da ne odobri subvenciju, što je jednako štetno jer investitorima šalje poruku da ovde nema pravne sigurnosti i predvidljivosti poslovnog okruženja.
Sve nas ovo vraća na početak priče: prvo, treba dobro razmisliti o dugoročnim posledicama zakona koji se donose. Ako ne postoji drugi način (a stabilno, predvidljivo ekonomsko i političko okruženje su preduslovi) da se privuku investitori, subvencije bi trebalo davati u oblastima koje država unapred odredi kao strateške, za unapred određen vremenski period, dok se ta oblast ili privredna grana ne razvije. Istovremeno bi firme koje već posluju u toj oblasti (i čiji novac se troši na subvencije) morale da dobiju povlastice i olakšice (jer je cilj da se razvija ta oblast) To je predvidiva politika koja donosi dugoročnu korist. Način na koji se sada dodeljuju subvencije stranim ulagačima može se pretvoriti u sipanje novca u bunar za izborne potrebe. Kada platite nekom da postane konkurencija firmama koje već posluju dobićete nekoliko stotina ili hiljada zaposlenih na kratki rok, ali za to vreme konkurencija propada, njihovi radnici ostaju bez posla, ili rade na crno, ne uplaćuju se porezi, doprinosi. A to može biti politička korupcija - novcem građana se kupuju glasovi prividom da se ostvaruju ekonomski rezultati.
