Neuobičajeno niska cena

U vestima o akciji „Skener“ nalazi se i ona o hapšenju „komsije za javne nabavke“. Tek kada se pronađe cela vest, vidi se da nije reč o članovima neke nezavisne komisije već tela koje je formirano za potrebe jedne konkretne nabavke u nekadašnjem Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja. Četvoro je osumnjičeno da su pre šest godina (!), hteli da pribave korist jednoj firmi (valjda nema dokaza da su nešto uzimali za sebe ili nekog trećeg). U slučaju je zanimljiv modalitet – komisija je odbila najpovoljniju ponudu zbog „neubičajeno niske cene“, pa je platila skuplje tražene usluge (prevoz i skladištenje opasnog otpada). Razlika je oko 60.000 evra.

„Neubičajeno niska cena“ kao institut postoji još od prvog Zakona o javnim nabavkama u Srbiji, ali se veoma retko primenjuje. Naručioi se veoma često žale na loš kvalitet radova, robe i usluga i pravdaju se da su morali da prihvate najjeftiniju ponudu.To u stvari nije tačno – moguće je definisati i druga merila za ocenjivanje osim cene, ali se takvi kriterijumi lakše osporavaju, jer su često u priličnoj meri arbiterni. Naručioci strahuju od neobično niskih cena, a zakonodavac im taj strah priznaje, u slučaju da takva cena budi sumnju da će ugovor biti ispunjen. Tada ponuđač koji nudi jeftino mora da dokaže kojim to prednostima raspolaže, a koji bi takvu cenu opravdali.

Međutim, to ne znači da je institut neuobičajeno niske cene opravdan. Naprotiv, to što u praksi dolazi do neispunjenja ugovora ne znači da naručilac treba da unapred diskriminiše ponuđače i da vrši temeljne provere njihove mogućnosti da ispune ugovor u svemu kako je dogovoreno. Razumne provere treba napraviti, ali ni jedna ne nosi potpunu izvesnost. Stoga rešenje treba tražiti u čvrstim garancijama da će posao bito obavljen valjano. Ako je solidna banka spremna da stane iza ponuđača, naručilac nema razloga da ga odbija. O ovom problemu smo pisali i 2007, kada se pojavio jedan od nacrta Zakona o javnim nabavkama