Mediji o korupciji


Datum : 27.6.2010
Novina : Alo!
Strana : 2
Autor : IVANA KLJAJIĆ
Tema : Dostupnost informacija
Najava : NE Žanr : Intervju
Ocena : Neutralna

POVRATAK SLOBINIH METODA!
INTERVJU NEDELJE Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja
Prisluškivanje građana bez odluke suda, najviše osporavano rešenje predloženog zakona o elektronskim komunikacijama, nije ništa drugo do metod režima Slobodana Miloševića. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, upozorava u intervjuu za „Alo!“ da je Srbija pred dilemom da li će da legalizuje metode Miloševićevog nasleđa ili će da poštuje sopstveni ustav. Neće Srbija zaličiti na „Velikog brata“ jer ni sada ne liči na to. Rešenja koja se predlažu nisu novost, ona postoje odranije, ona su nasleđe još iz Miloševićevog vremena. Dilema je samo hoćemo li to da legalizujemo ili da menjamo, da unapređujemo, odnosno da prilagodimo ustavnom rešenju iz člana 41, koje izričito predviđa da je „tajnost sredstava komuniciranja nepovrediva i da su odstupanja od nje dozvoljena samo na osnovu odluke suda.“ Ja sam, u svakom slučaju, za poštovanje Ustava.
Koje su najveće opasnosti koje građanima prete ukoliko se usvoji predloženi zakon o elektronskim komunikacijama?
- Opasnosti postoje u vezi sa mogućim zloupotrebama. Na mogućnost zloupotrebe ne treba gledati ni pesimistički ni optimistički, već realistički. To se, jednostavno, nikada ne sme isključiti. Ako do toga već dođe, ogledaće se u raznim prodorima u privatnost - lociranjem mesta na kojima se neko kreće, kruga ljudi s kojima se druži ili komunicira, sfera interesovanja s obzirom na sajtove koje posećuje, što sve zajedno omogućava zaokruživanje gotovo kompletnom profi la ličnosti o kojoj se radi.
Da li biste nekom novinaru bili poverljivi izvor informacija, znajući da zakon dozvoljava da se zna kada je, koliko dugo, s kim, s kojeg broja i odakle novinar razgovarao?
- Lično, sve što kažem nekom novinaru, uvek mogu i smem da ponovim i pred TV kamerama. Dakle, svaki put kada dajem informacije ili komentare, nemam razloga da to krijem od bilo koga. Ali, bilo bi banalno svoditi problem na ono čuveno i smešno „pošten čovek nema čega da se boji“. Ovo je stvar principa i poštovanja Ustavom zajamčenih granica privatnosti.
Da li će ovim odredbama, praktično, biti ozakonjena cenzura?
- Ne mislim da je tako. Možda ove odredbe kod nekog i izazovu autocenzuru, ali to nije glavni problem jer velika većina novinara i inače ne piše anonimno, potpisuje svoje tekstove. Ono što u vezi s novinarima može biti problem je tajnost novinarskih izvora. Tajnost novinarskog izvora i pravo novinara da ga štiti spadaju u same osnove slobode medija, a rešenja iz predloga zakona otvaraju mogućnosti za lako markiranje izvora.
Da li ste čuli bar jedan ubedljiv argument da bezbednosne službe neće zloupotrebiti položaj i da neće ulaziti u sadržaj razgovora?
- Argumenti koje sam čuo nisu bili pravni. Svodili su se na to da ponuđena rešenja omogućavaju službama da rade brže, efi kasnije, lakše. Naravno, imajući u vidu značaj borbe protiv organizovanog kriminala, terorizma i slično, nadležnim službama treba obezbediti što je moguće bolje uslove. I materijalne i logističke i tehničke i pravne. Ali, bar što se ovih poslednjih tiče, granica preko koje se ne može preći je Ustav. Odnos prema mogućim zloupotrebama ne sme da zavisi od toga da li se nekom veruje ili se u njega sumnja. U uređenom demokratskom društvu nijedno odstupanje od Ustavom zajamčenih prava ne zavisi od poverenja, već od pravnih mehanizama koji kontrolišu i opravdanost tog odstupanja i način na koji se sprovodi.
Nada Kolundžija je najavila da će se poštovati odluka Ustavnog suda o ustavnosti tog zakona. Kako razumete takav izbor institucije kojoj će vladajuća većina dati poverenje, ako se zna da ste protiv zakona bili i vi kao poverenik, ali i ombudsman?
- Ne sumnjam da će poštovati, ako je bude, odnosno kad je bude. Ali, ne mislim da Ustavni sud, inače pretrpan poslom, treba da daje odgovor na baš sva sporna pitanja, čak i ona za koja se odgovori lako mogu pronaći. Iza kritika su ne samo ombudsman i poverenik za informacije, već i udruženja novinara i medija, informatičara, Advokatska komora, civilni sektor, svi ugledni eksperti, mediji, veliki broj građana. Nije slučajno da svi oni na isti način razumeju član 41 Ustava Srbije.
Kako će izgledati vaš nadzor i hoće li vas bezbednosne službe obaveštavati o svojim aktivnostima?
- Stvar se ne svodi samo na obaveštavanje. Poverenik ima pravo pristupa i uvida u kompletnu dokumentaciju koja se odnosi na sve, pa i ovakvo prikupljanje podataka i uvid u zbirke podataka, uključujući i kontrolu prostorija i opreme koja se koristi. Naravno, mi činimo prve korake na planu zaštite ljudskih prava kroz delovanje takozvanih nezavisnih institucija. Pored pravnih, biće potrebno obezbediti i razvijati i druge pretpostavke - kadrovske, tehničke i logističke.
Antrfile : Tadić će prelomiti
Očekujete li od predsednika Srbije Borisa Tadića da iskoristi svoja ovlašćenja i odbije da potpiše ovaj zakon?
- Ne bih se bavio spekulacijama. Odluka o tome je u isključivoj nadležnosti predsednika.
Ko insistira na špijuniranju
Imate li objašnjenje zašto se vladajuća struktura bori za sporne odredbe?
- Svako treba da objašnjava svoje stavove. Ali, vrlo je dobro što je vladajuća većina prihvatila bar drugi od dva amandmana zaštitnika građana. Time je, bar na načelnom nivou, potvrdila princip da sva ograničavanja ljudskih prava moraju biti predmet nadzora nezavisnih institucija.
============================


Datum : 27.6.2010
Novina : Alo!
Strana : 4
Autor : I.K. - S.Đ.
Tema : Javne nabavke
Najava : NE Žanr : Rubrika – tema
Ocena : Neutralna

STVARNO SU NEOZBILJNI!
Antikorupcijska agencija zloupotrebila zakon
Agencija za borbu protiv korupcije nabavila je računarsku opremu vrednu 21,5 miliona dinara bez tendera, čime je, kako ocenjuju sagovornici „Alo!“, poslala veoma lošu poruku javnosti. Umesto da bude primer transparentnosti, antikorupcijska agencija je pod izgovorom hitnosti izbegla transparentni postupak javnog nadmetanja i posao dala firmi „Vlatacom“, čiji je jedan od vlasnika Vladimir Cizelj, svedok u aferi „kofer“ i predstavnik izraelskog investicionog fonda koji je otkupio Kreditnoeksportnu banku. Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, smatra da je upravo Agencija za borbu protiv korupcije institucija koja treba da pruži primer transparentnosti. On naglašava da hitnost nabavke kao razlog pogađanja poslova bez javnog poziva ne bi smela da bude na uštrb transparentnosti. Šuković naglašava da dodatno obeshrabruje činjenica da je posao dobila firma Vladimira Cizelja, koji je u aferi „kofer“ guvernera NBS-a Radovana Jelašića optuživao za uzimanje reketa. „Vlatacom“ već godinama posluje i sa drugim državnim institucijama, a samo tri ugovora sa MUP-om iz 2001. i 2002. bila su teška 34,4 miliona evra. Ne zvuči nimalo povoljno i ohrabrujuće kad čujete da čovek koji je optuživao visokog državnog funkcionera za korupciju sada od države dobija milionske poslove. Oni se pravdaju da njemu to nije zabranjeno. Ne brani mu niko, ali činjenica je da nisu postojali uslovi da drugi ponuđači dođu u situaciju da konkurišu. To je problematično - zaključuje Šuković. Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, takođe smatra da je pozivanje na hitnost nabavke računarske opreme „čista budalaština“. Prosto je nemoguće da nisu mogli da dva-tri meseca unapred isplaniraju nabavku računarske opreme. Veoma je loše što institucija koja treba da se bori protiv masovnog korišćenja klauzula o izuzetnosti koristi te iste klauzule - upozorava Stevanović i ističe da pozivanje na hitnost postupka treba da bude izuzetak, a ne pravilo. On, međutim, smatra da je neozbiljnost glavni razlog netransparentnog ponašanja Agencije za borbu protiv korupcije. Pre će biti da je to neozbiljnost u proceduri i planiranju nego da neko hoće nešto da ućari. To bi bilo neinteligentno - ocenio je Stevanović.
Antrfile :
============================


Datum : 27.6.2010
Novina : Politika
Strana : A1
Autor : B. BAKOVIĆ
Tema : Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija
Najava : NE Žanr : Rubrika – tema
Ocena : Neutralna

ŠEST AKCIONARA U CVETKOVIĆEVOJ VLADI
Ljudi sumnjaju i kad političari prijave da su bogati i kad prijave da nemaju ništa, kaže Nemanja Nenadić
Objavljivanje imovinskih karata funkcionera za sada je najviše problema donelo ministru Oliveru Duliću, koji, zbog medija koji su ga proglasili milionerom među ministrima, mora da objašnjava javnosti da vrednost njegovih 11 procenata udela u vlasništvu nad firmom „Rolpak” sa Palića nije 800.000 evra, nego je to vrednost cele firme. On mora da pravda i suvlasništvo sa biznismenom Milijom Babovićem, koji poseduje polovinu akcija ovog preduzeća. Kada je reč samo o članovima Vlade Srbije, iznenađujuće je da od njih ukupno 27 tek šestoro (ne računajući one sa besplatnim akcijama NIS-a) ima udeo u nekim privrednim subjektima, a većina – samo simbolično. Osim Dulića, sledeći najbogatiji u kabinetu Mirka Cvetkovića je Božidar Đelić sa 30.000 evra koliko vredi njegovo 100-procentno vlasništvo u firmi „House of Europe invest b. v.”, pa onda sam premijer sa 730 evra na ime 10 odsto udela u vlasništvu firme „C- tabak”. Akcionari su još i Slobodan Milosavljević (koji ima akcije u vrednosti od 102.600 dinara), Diana Dragutinović (72.000 dinara) i Jasna Matić (56.100 dinara). Po pet akcija Naftne industrije Srbije imaju Mlađan Dinkić, Snežana Malović, Verica Kalanović, Goran Bogdanović i Srđan Srećković. Napominjući da Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije funkcionerima dopušta mogućnost da imaju vlasništvo u privrednim subjektima (suprotno bi verovatno bilo protivustavno), Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, podseća da im je ograničio pravo učestvovanja u upravljanju tim privrednim subjektima dok se nalaze na javnom položaju. „To je čuvena obaveza prenošenja upravljačkih prava koja postoji od 2004. godine kada je donet prethodni Zakon o sprečavanju sukoba interesa.
Sa prve strane
Ta mera ima za svrhu da spreči da se funkcioner bavi svakodnevno pitanjima poslovanja svog preduzeća umesto javnim poslovima za koje je izabran. Sada, po Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, postoji i obaveza prijavljivanja i praćenja situacija u kojima preduzeća sa vlasničkim udelom državnih funkcionera većim od 20 odsto zaključuju neke ugovore sa državom (kao što su javne nabavke ili koncesije)”, ističe Nenadić. Kako javnost vidi funkcionere koji imaju udeo ili akcije nekih firmi, da li će ih odmah sumnjičiti za korupciju i neprimerene uticaje, i da li njihov stav zavisi od toga koliki je procenat vlasništva u rukama funkcionera? „Bojim se da će reakcija javnog mnjenja uvek biti negativna ma kakva bila situacija – i da imaju i da nemaju. Videli smo to po prvim reakcijama na objavljene imovinske karte. Očigledno je da je poverenje između građana i političara veoma uzdrmano. Ljudi sumnjaju i kad političari prijave da su bogati i kad prijave da nemaju ništa”, ocenjuje Nenadić. Prema njegovom mišljenju, cilj pomenutih zakonskih normi je upravo da se to poverenje na neki način povrati. Pri tom, kako ističe, nikako ne treba misliti da su ljudi sa većim imetkom zbog toga automatski sumnjiviji od onih koji imaju manje od njih. „Ispravna logika je pratiti šta radi svako ko vrši javnu funkciju i procenjivati da li to radi dobro i u skladu sa zakonom. Onda bi nam bilo lakše i da uočimo neke nepravilnosti, neke zloupotrebe rađene u lične svrhe. To treba da bude primarni interes. Ovo sa imovinskom kartom je samo dodatna mera koja pre svega treba da posluži povećanju poverenja između građana i političara, a ne kao neko magično sredstvo koje će sprečiti zloupotrebe”, navodi Nenadić, koji ukazuje da problem korupcije ne bi rešilo ni kada bi svi ministri živeli samo od plate, kao što ga ne bi rešilo ni kada bi se napravila vlada u kojoj bi bili samo najbogatiji ljudi u zemlji (jer i onaj ko ima mnogo može biti u iskušenju da ima još više).
Antrfile : Pratiti i ekstremne profite
Osim mere praćenja poslovanja preduzeća (u kojima funkcioneri imaju znatan udeo u vlasništvu) sa državom, što je predviđeno zakonom, moglo bi da se prati i da li ta preduzeća, nakon što je funkcioner došao na javnu funkciju, ostvaruju neke ekstremne profite i bez poslovanja sa državom, smatra Nemanja Nenadić. „Pretpostavljam da bi se i u tom slučaju rodila sumnja da li su možda neke mere ili političke veze doprinele tome da se taj profit ostvari”, ističe on.
============================