Poslanike ne zanima kontrola izvršne vlasti

Zanimljiva vest o malom interesovanju narodnih poslanika za obuku o nadzornoj ulozi Narodne skupštine može se tumačiti na razne načine. Šta god da je razlog svakog poslanika pojedinačno u ovom slučaju, utisak je da za takvom obukom potrebe nisu naročito velike iz dva razloga - oni koji bi mogli, na osnovu svoje političke snage, da nadziru i učine odgovornijom Vladu, imaju u toj istoj Vladi svoje partijske šefove; oni koji bi želeli a im Vlada položi račune, sve i kada vladaju znanjem o tome koje pravne mogućnosti za nadzor predviđa skupštinski Poslovnik, nemaju dovoljnu političku moć da te mehanizme uopšte iniciraju ili da ih dovedu do ishoda koji je primeren ozbiljnosti propusta Vlade ili pojedinačnih ministara.

Politika u izdanju od 2. marta donosi tekst

"Poslanike ne zanima kontrola izvršne vlasti"

Poslanici se vrlo malo bave kontrolom izvršne vlasti, mada im je to jedan od najvažnijih zadataka, a izgleda da nisu zainteresovani ni da nešto više nauče. Da li je razlog to što su poslanici, pre svega, vojnici partije i što parlamentarac stranke koja je formirala vlast podržavanje vlade doživljava kao svoju najvažniju obavezu? A da je kontrolna uloga važna, poslanici kojima je ovo prvi mandat trebalo bi malo više da nauče na seminaru koji je organizovao Fakultet političkih nauka, ali, kako se nezvanično saznaje, vrlo malo njih je zainteresovano za učenje. FPN je organizovao jednosemestralni kurs za inovaciju znanja „Parlament i demokratija”, u okviru projekta „Jačanje nadzorne uloge i javnosti u radu Narodne skupštine”, koji sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj u saradnji s parlamentom i uz donaciju Švajcarske agencije za razvoj i saradnju.

Profesor na FPNu Zoran Stojiljković, koji je među organizatorima ovog kursa, kaže za „Politiku” da je kurs namenjen poslanicima koji su prvi put u parlamentu, studentima, zaposlenima u skupštinskim stručnim službama i ljudima iz agencija i sličnih tela. Osmišljen je s namerom da parlament ojača svoj kredibilitet, i to tako što će jednu od svojih najvažnijih uloga, kontrolnu, pojačati. Stojiljković kaže da je naš izborni sistem takav da poslanici interesno zavise od partijskih vrhuški, a ne od birača iz svoje biračke jedinice i da to jeste problem. Ali, dodaje on, i u takvim uslovima se može učiniti nešto. strana 6

Stojiljković objašnjava da će na ovom kursu, koji je počeo 18. februara i trajaće do polovine aprila, biti reči o tome kako se može pojačati kontrola nad budžetskim sredstvima, ali da će biti reči i o javnim saslušanjima, pozivanju funkcionera na „saslušanje”... Možda se i ne može mnogo uraditi, ali, kaže Stojiljković, „hajde da radimo na tome”. Prema nezvaničnim informacijama, međutim, poslanici i nisu baš zainteresovani da nešto nauče, za razliku od zaposlenih u skupštinskim službama, koji su se u velikom broju prijavili za učenje.

Upitani zašto je to tako, Gordana Čomić (DS) i Zoran Babić (SNS), iskusni poslanici koji će održati i po jedno predavanje na ovom kursu, kažu da nemaju objašnjenje, ali oboje ističu da je sticanje znanja veoma važno, mada se baš i ne slažu oko toga kako se ostvaruje kontrola izvršne vlasti u parlamentu. Zoran Babić kaže da je zakonom i poslovnikom definisana kontrolna uloga parlamenta i da se ona ispoljava kroz poslanička pitanja, zakazivanje sednica s posebnom temom... Njemu, kako kaže, smeta to što poslanici nemaju kontrolu nad sprovođenjem zakona, a „veoma je važno znati kakvi su efekti zakona koje donesemo”. Babić dodaje: „Neki kontrolnu ulogu shvataju tako što će se baviti time da li je neki ministar danas radio 12 ili 15 sati, i to oni koji se, kad su bili na vlasti, nisu usuđivali da pozovu resornog ministra, a kamoli da ga kontrolišu.” Babić ipak misli da je ovaj kurs važan - „da otvorimo jednu polemiku u našem društvu i da na osnovu nje nalazimo rešenja koja će biti održiva u budućnosti” - i da se tu mogu steći nova znanja.

Gordana Čomić (DS) kaže da je kontrola izvršne vlasti veoma važna i da zato stalno treba učiti i usavršavati se. Prema njenim rečima, problem našeg društva su nedostatak dijaloga, nereformisane političke partije i nedovoljna svest o institucijama. Čomićeva dodaje da poslaniku, koga je u parlament poslala partija, nije lako, ali da mora da odluči hoće li svoj posao da radi u skladu sa Ustavom i zakonom. Ona ističe: „Ko god dođe na vlast, bez obzira na to o kojoj je partiji reč, dobije izliv vlasti u mozak, a s takvima se ne može kontrolisati sistem.” Čomićeva ponavlja da je dijalog najvažniji, a „to je proces, to se uči”. Dodaje da se od svakog može nešto naučiti, a to ovaj kurs nudi.

Uslovi su takvi kakvi su, ali Gordana Čomić tvrdi da se i preko naizgled malih stvari može doći do kontrole izvršne vlasti i navodi primer javnog slušanja o vetrozaštitnim pojasevima u Srbiji, koje su inicirali ona i još dva opoziciona poslanika i koje je i organizovano, zahvaljujući predsedniku Odbora za zaštitu životne sredine Branislavu Blažiću (SNS). „Ovo slušanje trebalo bi da dovede do toga da imamo više šuma, a do to nije lako. Treba da učestvuju ministarstva finansija, poljoprivrede, zaštite životne sredine, urbanizma i prostornog planiranja, lokalna samouprava, javna preduzeća, treba da se pokrene pola Srbije. Kroz ovakva slušanja mi možemo stvar pokrenuti, a rezultat će biti i mapa erozije u Srbiji, i više šuma, i zaštićeni putevi od snežnih nanosa, i čista pijaća voda u Užicu. Kad hoćete da kontrolišete vlast, dobro je krenuti od nekonfliktnih tema. Niko nije lud da neće vetrozaštitne pojaseve, pa ako svi hoćemo, hajde da radimo zajedno i da se konačno napravi mapa erozivnih mesta”, ističe Čomićeva. Dakle, imali bi poslanici šta da nauče, a mogli bi i da nađu način da kontrolišu vlast, kad bi hteli, ali, sudeći po zainteresovanosti - baš ih je briga za učenje.

autor: Mirjana Čekerevac