Finansiranje Zajednice srpskih opština
Godinama je pitanje finansiranja srpskih institucija na području južne pokrajine nakon 1999. privlačilo pažnju i kontroverze. Tome se nije čuditi. Srbija ima mnoštvo problema u vezi sa korišćenjem javnih resursa i u zonama gde je državno - pravna situacija bila čista (nedelotvoran nadzor, manjak transparentnosti, odsustvo javnih rasprava...). Kod finansiranja aktivnosti na KiM ti problemi su bili uvećani, a pored njih su postojali i neki specifični. Tim pitanjima su posvećeni brojni medijski napisi kao i izveštaj jednog anketnog odbora Narodne skupštine. Sa stanovišta vladavine prava najveći problem je bilo odsustvo jasnog odgovora - koji se propisi primenjuju (propisi Republike Srbije doneti pre i/ili nakon 1999, Kosovo nakon proglašenja nezavisnosti, Unmik uredbe, raniji propisi SAP Kosovo...).
Šta u tom smislu donosi dugo najavljivani Sporazum o osnivanju Zajednice srpskih opština? Sudeći po prvim izjavama političara, i dalje ostaju neke bitne dileme oko tumačenja šta je uopšte ZSO. Sa stanovišta finansiranja važni su članovi 16. i 17. Tu se prvo kaže da ZSO ima sopstveni budžet, kojim se upravlja u skladu sa načelima transparentnosti i odgovornosti, kao i "zakona o javnim nabavkama". Ta načela se, kako se kaže "naročito primenjuju" kod usmeravanja finansiranja, uključujući i ono koje dolazi kroz grantove, doprinose i finansijsku podršku (to je tačka pod kojom se pominje finaniranje od Republike Srbije). Drugi stav ovog člana kaže da će troškovi ZSO biti podvrgnuti reviziji nadležnih vlasti, uključujući i Glavnog revizora. U članu 17. se, pored ostalih izvora finansiranja ZSO navodi i ono koje dolazi od Republike Srbije, bez posebnih pravila.
Odredba člana 16. je neobična. Tu se vrši izričito pozivanje na pojedine budžetske principe, što bi bilo smisleno, ukoliko bi ZSO, na primer, bila ovlašćena da uredi sopstvena budžetska pravila. Međutim, ukoliko se smatra da ZSO pripada nekom pravnom sistemu - Kosova (sa fusnotom ili bez) ili Republike Srbije - pomen tih načela je suvišan, jer su ona deo svakog zakona o budžetskom sistemu. Isto tako, pozivanje na primenu "zakona o javnim nabavkama", a bez specificiranja o kojem od dva zakona (srpskom ili kosovskom) je reč, nema mnogo smisla. U pogledu revizije finansijskih sredstava dilema nema - izričito se pominje "glavni revizor", a tako se ova institucija naziva na Kosovu (u Republici Srbiji Državna revizorska institucija).
Najzad, kako god da se razreše ove pravne (i političke) rasprave i nedoumice, ostaje širok prostor za uređivanje onih transfera koji ka ZSO budu usmereni iz budžeta Republike Srbije. Ta pravila nisu i ne moraju biti deo ovog briselskog sporazuma, već unutrašnje regulative Srbije. S obzirom na to da su do sada institucije lojalne Republici Srbiji primenjivale ponekad antikorupcijske propise Srbije (npr. odgovaranje po zahtevima za pristup informacijama), a da nije izvesno da će to činiti i ubuduće, trebalo bi propisati precizna pravila i u pogledu kontrole trošenja javnih sredstava, tako da budu makar približno jednaka opštim pravilima te vrste u Srbiji.
