Pobeda ili razlog za dodatan oprez?

I nakon saopštenja Ministarstva privrede, u kojem se kaže da su „prihvaćeni amandmani“ na član 24. Predloga Zakona o ulaganjima, ostaju brojna neodgovorena pitanja. Za početak, to je pitanje koji amandman je uopšte prihvaćen? Informacija o tome se ne pominje u saopštenju Ministarstva. Pod pretpostavkom da je reč o amandmanu Zaštitnika građana, to će značiti otklanjanje opasnosti o kojoj je bilo najviše reči – da se u Zakon o ulaganjima ugradi ne samo štetno već i duboko nelogično narušavanje sistema pristupa informacijama. Ostaje bez odgovora pitanje zbog čega se takva odredba uopšte našla u predlogu zakona, jer o tome nema ni reči u obrazloženju i zbog čega Ministarstvo nije „oslušnulo javnost“ na vreme. Prilike za to je bilo, jer je u dva navrata Agencija za borbu protiv korupcije upozorila na štetne odredbe u drugoj i trećoj verziji nacrta zakona.

Da li će ova promena značiti da je Zakon o ulaganjima, kao što Ministarstvo tvrdi „jedan od najboljih zakona te vrste u svetu“ i da je sa njega uklonjena „senka sumnje“? Svakako ne. Otklanjanje ove najočitije opasnosti u zakonu treba da stvori prostor da se diskutuje o svim drugim pravilima budućeg zakona. Za tako nešto itekako ima razloga, imajući u vidu predviđena diskreciona ovlašćenja i prethodna loša iskustva sa podsticajima za investitore. Pored toga, svojom upornom odbranom neodrživih rešenja u ovom predlogu zakona, ali i u vezi sa omogućavanjem pristupa dokumentima, Ministarstvo privrede svakako nije dalo dovoljno razloga da se tvrdnje prihvate bez temeljne provere.

Za svaku pohvalu je što Ministarstvo namerava da „poruči javnosti da sa ovim zakonom namerava da prekine praksu tzv. investicija, koje traju tačno onoliko koliko i medijska kampanja kojom se promovišu“. Međutim, nije jasno u kakvoj je to vezi sa odredbom predloga zakona koja će biti izmenjena. Ministarstvo privrede je takođe poručilo „da ova vlada nema šta da krije, naprotiv, ona namerava da raskrsti sa praksom i metodama iz prošlih decenija, kada se najveći deo investicija, umesto na rast privrede i standard građana, odražavao često na uvećanje imovinskih karata pojedinaca“. Bilo bi dobro kada bi Ministarstvo ukazalo na odredbe ovog zakona koje će omogućiti ostvarivanje tog cilja, ali i kada bi bilo slučajeva „iz prethodnih decenija“ u kojima je utvrđena krivična odgovornost javnih funkcionera i službenika za zloupotrebe sa podsticajima za investicije (pod pretpostavkom da je Ministarstvo privrede mislilo na to, a ne na normalnu situaciju u kojoj će investitor legitimno uvećati svoj imetak nakon ulaganja).