Razrešenja i obrazloženja
Transparentnost Srbija dobila je od Vlade Srbije dokumenta koja se tiču dve odluke o razrešenju donete na sednici poslednjeg dana 2015. godine, a koje su izazvale brojne reakcije u javnosti. Reč je o razrešenju direktora policije Milorada Veljovića i direktora Instituta za kardiovaskulatne bolesti "Dedinje" dr Boška Đukanovića.
U medijima smo mogli da čujemo izjavu ministra zdravlja da je razrešio direktora "Dedinja" zbog "smene generacija". Nadali smo se da će odluka o razrešenju imati neko sadržajnije obrazloženje. U dokumentu koji smo dobili od Generalnog sekretarijata Vlade Srbije u obrazloženju se, međutim, samo navodi zakonski osnov za razrešenje. Reč je o odredbi Zakona o zdravstvenoj zaštiti po kojoj direktora imenuje i razrešava Vlada Srbije. Neko bi pomislio da je zakon loš jer je ostavio Vladi da po volji imenuje i razrešava direktore, kad god poželi. Zakon, međutim, propisuje da se direktor zdravstvene ustanove imenuje na osnovu javnog konkursa, na period od četiri godine, najviše dva puta uzastopno. Propisano je i da dužnost direktora prestaje istekom mandata i razrešenjem.
U dokumentu koji smo dobili navodi se da je dr Đukanović za direktora imenovan 18. oktobra 2007. godine. To bi značilo da mu je mandat odavno istekao, ali se u odluci ne konstatuje da je mandat istekao, već je direktor razrešen. A zakon propisuje razloge za razrešenje, među kojima nije "smena generacija". Izuzev ako se "smena generacija" ne krije u odredbi "iz drugih razloga utvrđenih zakonom ili statutom zdravstvene ustanove".
S druge strane, u medijima smo mogli da čujemo da je dr Đukanović na čelu "Dedinja" bio 15 godina. S obzirom da zakon propisuje mandat od čeiri godine, najviše dva puta uzastopno, tražili smo od Vlade informaciju da li razmatrala pitanje zakonitosti obavljanja funkcije direktora. Dobili smo odgovor da nije.
Smenjeni direktor, opet prema medijskim navodima, ne spori da je "sam postupak njegovog razrešenja bio legalan", ali tvrdi da je reč o političkoj odluci jer "svi znaju da nije prijatelj Vučiča". S obzirom na to da na čelu ustanove proveo 15 godina, mimo odredbi zakona, te da to Vlada nije dovodila u pitanje, neminovno se postavlja pitanje da li bi ovo stanje menjano da je reč o "prijatelju" premijera ili ministra. Ovako je jedno kršenje zakona (trajanje mandata) okončano drugim kršenjem zakona (razrešenje bez obrazloženja). Povrh svega, sporno je i imenovanje vršioca dužnosti. Zakon, naime, u članu 134 propisuje jedino mogućnost da osnivač (Vlada u ovom slučaju) imenuje vršioca dužnosti na šest meseci ako "upravni odbor zdravstvene ustanove ne izvrši izbor kandidata za direktora zdravstvene ustanove, odnosno ako osnivač zdravstvene ustanove ne imenuje direktora zdravstvene ustanove".
Na zahtev da nam dostavi informaciju o tome iz koje zakonske odredbe Vlada Srbije (generalno) crpi ovlašćenje da imenuje vršioca dužnosti zdravstvene ustanove, u situacijama kada se to imenovanje vrši nakon razrešenja direktora, dobili smo odgovor da to čini na osnovu Zakona o Vladi (koji propisuje da Vlada odlučuje o razrešenjima i imenovanjima) i Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Upravo onog zakona u kome se vršilac dužnosti pominje isključivo u citiranom članu 134. U rešenju o imenovanju v.d. direktora nema pomenu ni o roku na koji se imenuje, a kao zakonski osnov citirani su članovi zakona koji Vladi omogućavaju da imenuje direktora.
S obzirom da se ova zakonska rupa u vezi sa imenovanjem vršioca dužnosti odnosi na sve zdravstvene ustanove, tražili smo i spisak direktora, zamenika direktora, članova upravnih odbora i nadzornih odbora zavoda, klinika, instituta, kliničko-bolničkih centara, kliničkih centara i Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, čiji je osnivač Republika, koji imaju svojstvo vršioca dužnosti ili koja iz drugog razloga nisu popunjena u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti. Tražili smo i informaciju o datumima od kada se pomenuta lica nalaze u svojstvu vršioca dužnosti, odnosno od kada ta mesta nisu popunjena u skladu sa odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Odgovor na ovaj zahtev nismo dobili.
Slučaj razrešenja direktora policije mnogo je jednostavniji. Ministar je 21. decembra 2015. doneo rešenje po kome Veljoviću prestaje radni odnos 31. decembra zbog odlaska u penziju i tog dana Vlada ga je zbog prestanka radnog odnosa razrešila dužnosti i imenovala vršioca dužnosti.
Ono što može biti sporno, jeste činjenica da je Veljović za direktora postavljen u martu 2013. na mandat od pet godina. Prethodno je pet godina (od 2006. godine) bio direktor, pa je dve godine obavljao dužnost do okončanja konkursa. Vlada je u trenutku postavljenja 2013. godine morala da zna da kandidat za dve i po godine stiče uslov za penziju. Iz dokumenata dostavljenih TS (rešenje o razrešenju i biografija iz predloga za imenovanje iz 2013. godine) ne vidi se da li je direktor policije u decembru 2015. godine ispunio oba uslova za odlazak u penziju (godina starosti i godine staža), te je morao da se penzioniše po sili zakona. Ako nije, postavlja se pitanje zbog čega nije ostao na dužnosti do okončanja mandata. Ako jeste, zbog čega Vlada nije na vreme raspisala javni konkurs za izbor novog direktora.
Mediji su spekulisali da je Veljović penzionisan jer nije želeo da sprovede reformu koja je podrazumevala otpuštanje više od 1000 pripadnika MUP-a. Pojedini mediji su u prethodne dve godine izneli i niz ozbiljnih optužbi na račun direktora policije. Ministar, državni sekretari, niti premijer, tada nisu pokušali da demantuju te optužbe i zaštite direktora. Do sada, nije objavljeno da je pokrenuta istraga ili bilo kakav drugi postupak protiv direktora zbog onoga što su mu medji stavljani na teret. S obzirom da je nakon razrešenja postao savetnik premijera, moglo bi se zaključiti da je MUP-u bili "ispod časti" da polemiše sa tabloidima. Nedavno smo, međutim, bili svedoci da državni sekretar MUP-a u zvaničnom saopštenju polemiše sa "strankama na ivici cenzusa".
Ovako sa oba razrešenja, koji god da su bili stvarni razlozi, ostaje gorak ukus - kršenje zakona se ispravlja novim kršenjem zakona, umesto pisanog obrazloženja daja se usmena opravdanja. Umesto da se raspravlja o rezultatima rada ljudi na javnim funkcijama i da se na osnovu toga odlučuje o njihovom ostanku na funkciji, sve se relativizuje a svako ko bez buke odstupi (bilo sa mesta ministar ili neke druge, niže funkcije) može se nadati da će mu biti ponuđeno mesto savetnika.
