Nezakonito finansiranje kampanja i stranaka
Iako je broj postupaka koji su pokrenuti zbog kršenja Zakona o finansiranju političkih aktivnosti veliki, a ni broj donetih presuda nije zanemarljiv, utisak je da je nezakonito finansiranje kampanja i stranaka znatno češća pojava. Ipak, stanje je znatno bolje nego pre tri godine kada smo sprovodili istraživanje o sankcionisanju kršenja antikorupcijskih propisa u Srbiji, ne samo u pogledu broja slučajeva koje je pokrenula Agencija, već i ažurnosti postupanja prekršajnih sudova.
Sudeći po objavljenim podacima, najveći broj postupaka koje je Agencija pokrenula i o kojima je prekršajni sud presudio jesu pravno najčistije situacije – stranka ili grupa građana nije podnela finansijski izveštaj u propisanom roku. Tek negde oko 6% zahteva za pokretanje prekršajnog postupka odnosi se na brojne druge prekršaje koji su propisani zakonom. Da bi slika bila potpuna, trebalo bi navesti i druge statistike – u koliko slučajeva je javno tužilaštvo pokrenulo optužnicu zbog kupovine glasova i zloupotrebe javnih resursa zarad stranačkih interesa (npr. u vezi sa zapošljavanjem ili sa upućivanjem zaposlenih u javnim preduzećima da učestvuju na stranačkim skupovima), koliko je bilo odluka Republičkog tela za elektronske medije zbog narušenih pravila oglašavanja u izbornoj kampanji, u koliko slučajeva je kod kršenja budžetskih pravila, koje utvrde budžetski inspektori ili DRI nakandno ustanovljeno da se radi o zloupotrebi zarad partijskih interesa, u koliko slučajeva je sama Agencija pokrenula postupke protiv funkcionera koji su faktički promovisali svoju stranku vršeći javnu funkciju? Kada bi podaci o tim nepostojećim ili izrazito malobrojnim postupcima bili dostupni, bilo bi jasnije da smo još uvek daleko od zadovoljavajućeg stanja u pogledu kažnjavanja nepravilnosti u finansiranju stranaka.
Kao što se vidi, reč je o poslovima koje treba da obavi ne samo Agencija, već i brojni drugi organi. Međutim, i sama Agencija bi mogla da učini više i da se u svojim sledećem izveštajima o kontroli finansiranja kampanje i političkih subjekata osvrne i na sva otvorena pitanja iz prethodnih izveštaja – npr. da li su javna tužilaštva ispitivala postojanje krivične odgovornosti za davanje lažnih podataka o izvorima finansiranja, u slučajevima kada su kao davoaci priloga bili prijavljeni socijalni slučajevi, da li je bilo postupanja nadležnih inspekcija u slučajevima nezakonitog orgnaizovanja lekarskih pregleda u stranačkim prostorijama i slično. Sve to je i razlog više za temeljnu dopunu i preciziranje i Zakona o finansiranju političkih aktivnosti i svih drugih povezanih propisa. Međutim, sa tom reformom nikako da počne. Kasni se čak i sa planiranim izmenama ZFPA koje bi bile ograničenog dometa (rokovi istekli, pa su određeni novi, koji se tekođe bliže kraju).
