Četrnaest godina Poverenika za informacije
Drugi sedmogodišnji mandat Rodoljuba Šabića na funkciji poverenika za informacije od javnog značaja ističe 22. decembra. Njegov izbor na tu funkciju, 22. decembra 2004, kako se kasnije ispostavilo, bio je jedan od najvažnijih događaja za borbu protiv korupcije u Srbiji. Zakon o slobodnom pristupu informacijama, usvojen mesec dana ranije, otvorio je ogroman prostor za uspostavljanje sistema za kontrolu vlasti od strane građana i za promenu svesti kod građana da nisu podanici već neko kome vlast treba da polaže račune.
Međutim, bez obzira na svoje kvalitete, taj zakon je mogao da doživi sudbinu mnogih drugih da nije uspostavljena institucija koja će braniti ovo novostečeno pravo građana. Poverenik mesecima nakon izbora nije imao nikakve uslove za obavljanje svoje funkcije, a opstrukcije su se nastavile i potonjih godina. Zato je glavna zasluga prvog poverenika to što nije odustao, i što je uspeo da uspostavi instituciju. Slični problemi su se javljali i sa drugim nezavisnim državnim organima, koji su kasnije uspostavljani, ali je svakom sledećem bilo lakše.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama nije ni isključivo ni dominantno antikorupcijski. Međutim, on se u Srbiji afirmisao upravo u tom svetlu. Takav razvoj situacije posledica je nekoliko okolnosti. Prva je to da u Srbiji nisu postojali ili ne funkcionišu na efikasan način drugi načini kontrole vlasti od strane građana. Drugi razlog je to što su upravo antikorupcijske nevladine organizacije, novinari koji se bave ovom temom, političke stranke koje žele da dokažu korupciju suparnika i Vladin Savet za bobru protiv korupcije, bili među najčešćim podnosiocima zahteva. Treći razlog je činjenica da je Šabić, kao poverenik, ne samo dosledno rešavao žalbe koje se odnose na obelodanjivanje dokumenata o javnim finansijama i korišćenju javne imovine u korist tražilaca (što bi i inače trebalo da čini i svaki budući poverenik koji želi da ispravno primeni Zakon), već je kroz svoja brojna javna istupanja promovisao upravo javnost informacija kao sredstvo za suzbijanje korupcije.
Njegova proaktivnost, to jest pokušaji da se bitni problemi reše, uticala je na to da se pravo na pristup informacijama odbrani od brojnih pokušaja da se posredno ograniči kroz odredbe drugih zakona, podzakonske akte i nakaradna tumačenja. Dok su politički moćnici pokušavali da ograniče pravo na pristup informacijama u proteklih 14 godina uvođenjem izuzetaka „na mala vrata“, u sadašnjem nacrtu izmena zakona se otvoreno predlaže da se od kontrole građana izuzmu informacije o upravljanju nekoliko milijardi evra vrednom imovinom preduzeća u državnom vlasništvu. Takođe, moć Poverenika i javnosti prestajala je na mestu gde primena zakona počinje da zavisi od političke volje. Tako, za one odluke poverenika koje nisu izvršene na drugi način trebalo je da izvršenje obezbedi Vlada, ali to nije učinila ni u jednom od više stotina slučajeva. Tamo gde Vlada ne izvrši svoj posao, po Ustavu postoji Narodna skupština koja može da izvršnu vlast pozove na odgovornost. Međutim, ni za vršenje ove ustavne nadležnosti nije postojala volja.
