Ko je kriv za zloupotrebe u Železnicama?

Suđenja za zloupotrebe u javnim preduzećima Srbije su toliko retka da, čak i kada dođe do osude, to pokreće pitanje da li je ispitano sve i zašto se ne vode istrage i u drugim sličnim predmetima. Utoliko pre javnost dočekuje kao lošu vest kada i oni malobrojni slučajevi u kojima su sumnje na korupciju na visokom nivou, koji su došli do suda, ne budu propraćeni osuđujućim presudama. To, naravno, ne mora da znači da je sud pogrešio – sudske presude pre svega ukazuju na to kakav je bio kvalitet dokaza i zasnovanost tvrdnji koje su predstavljene u optužnom aktu, odnosno kvalitet zaključivanja u prvostepenoj presudi.

Suđenje bivšem direktoru Železnica Srbije i njegovim saradnicima ponovo je 12. marta došlo do prvostepene presude, ovaj put oslobađajuće. 

Prema sudskom veću, „Tužilaštvo nije ponudilo dovoljno dokaza kojima bi potkrepili svoje optužbe“ da je posao nabavke polovnih lokomotiva „mogao da se obavi u Srbiji, bez posrednika, što su optuženi negirali, pozivajući se na tadašnje zakone, pre svih na Zakon o finansijskom lizingu, po kome nisu morali da raspisuju tender, već su mogli da obave "hitnu kupovinu"“. Prema optužnici, sporne lokomotive i vagoni, za čiju nabavku se teretio Šarančić, kupljene su po znatno višoj ceni preko preduzeća posrednika, a ne direktno od ponuđača. Tvrdnja tužilaštva je da je kupovinom iz druge ili treće ruke, cena lokomotiva i vozova uvećana znatno od ponuđene cene direktnog ponuđača, a šteta za javno preduzeće je procenjivana na razne iznose, uglavnom oko milion evra.

Slučaj nabavki polovnih lokomotiva je karakterističan zato što je o njemu iznošeno mnoštvo podataka u medijima godinama pre nego što je počeo krivični postupak. Na osnovu tih informacija mogao se jedino izvesti zaključak o tome da su postojala dva potrebna elementa za krivično delo zloupotrebe službenog položaja – kršenje propisane procedure i nastanak štete po javno preduzeće, a da bi u krivičnom postupku trebalo ispitati i dokazati postojenje trećeg – umišljaja kod rukovodilaca i službenika u javnom preduzeću. Međutim, ako je suditi po medijskim izveštajima, sada sud tvrdi da nije bilo čak ni kršenja proceduralnih pravila javne nabavke. Takav stav je u velikoj kontradikciji sa podacima o sprovođenju ovih nabavki koji su bili poznati do sada i zato bi ova stvar trebalo da se raspravi ne samo u kontekstu konkretnog suđenja, već i daljeg funkcionisanja sistema javnih nabavki u Republici Srbiji.

Ništa manje od same vesti su bila zanimljiva obraćanja oslobođenog Šarančića i njegovog branioca advokata Petronijevića. U tim izjavama u stvari nema gotovo nimalo osvrta na pitanja koja su bila obuhvaćena konkretnom optužnicom i presudom, ako se izuzmu tvrdnje da je "postupak izrežiran i vođen u kancelarijama bivšeg režima". Tako, na primer, bivši direktor Šarančić, kada govori o tome da je zaključio koristan posao, tvrdi da su nabavke koštale 7 miliona evra, a da su zaradile u međuvremenu 120 miliona. Ta tvrdnja može biti sasvim tačna, a da nema nikakve veze sa predmetom moguće zloupotrebe, jer je ključno pitanje da li je nabavka tih istih lokomotiva mogla da košta npr. 6, a ne 7 miliona evra.

Još zanimljivije su tvrdnje Šarančića da je još 2005, on sam na osnovu nalaza interne kontrole, napisao policiji i tužilaštvu dopis u kojem je navodno opisano sedam ili osam zloupotreba vrednih na milione evra, ali da po tome „niko nije reagovao“. Između ostalog, neke od tih zloupotreba se navodno odnose i na zakup lokomotiva i vučnih vozova, a pomenuto je i jedno konkretno preduzeće koje je „tada bilo blisko bivšem režimu“. Imajući u vidu da je „bivši režim“ bivši već mnogo godina, teško je poverovati da bi politički pritisci na policiju i tužilaštvo mogli biti razlog da se te zloupotrebe ne gone, osim ako zainteresovani pripadnici bivšeg režima nisu u međuvremenu promenili tabor.  

Kako god bilo, i Šarančić kao podnosilac tih izveštaja i firme-naslednice nekadašnih Železnica Srbije bi trebalo da zatraže podatak od tužilaštva tome da li ispitivanje i dalje traje, da li su krivične prijave podnošene ili odbačene i iz kojih razloga. U svakom slučaju, eventualna odgovornost Šarančićevih prethodnika i/ili naslednika u srpskim Železnicama za neke druge zloupotrebe nije relevantna za utvrđivanje njegove krivice/nevinosti, ali svakako može da upotpuni sliku o raspolaganju sredstvima javnih preduzeća u Srbiji.