Koliko ima logike i informacija oko prodaje Luke Novi Sad

Vest da je jedna finansijska ponuda za kupovinu novosadske luke proglašena uspešnom, ukazuje da će proces prodaje tog preduzeća uskoro biti okončan. Međutim, izjave državnog sekretara Dragana Stevanovića otvaraju pitanja logičnosti postupanja države u ovom slučaju. Iz njegove izjave su građani saznali da je ponuđena početna cena od oko 8 miliona evra (prethodno je početna cena bila duplo veća), da će investicije u naredne tri godine „verovatno biti veće od 15 miliona evra“ (14,9 miliona je bio minimum prema tenderskoj dokumentaciji), od čega 5 miliona u lučku infrastrukturu. On je objasnio da Luka trenutno ima pretovara koji je manji od polovine njenih kapaciteta, da u firmi radi 150 ljudi i da je u poslednje četiri godine poslovala profitabilno. Dodao je da je budući vlasnik novosadske luke u sastavu grupacije DP World, trećeg po veličini lučkog operatera u svetu, i da će mu to biti prvi izlazak na Dunav što je za Srbiju od velikog značaja.

Na pitanje zašto se išlo na privatizaciji Luke Novi Sad s obzirom na to da je to preduzeće profitabilno, on je kazao da to što preduzeće ima profit ne znači da posluje kako treba. "Luka je sastarela, tehnološki devastirana”, kazao je Stevanović. Ona je, kako je naveo “iziskivala ozbiljna ulaganja, a samo iz sopstvenih sredstava to nije mogla da obezbedi, bez obzira što je imala profit”. "Ono što bi se desilo da nije bilo ove privatizacije bio bi stečaj ili bankrot Luke u Novom Sadu".

Brojni negativni komentari ove privatizacije javnih resursa polaze od pogrešne pretpostavke da ne treba prodavati preduzeće koje donosi dobit. Profitabilnost preduzeća nije razlog da se ono ne prodaje, ali jeste  činilac koji treba da utiče na određivanje minimalno prihvatljive prodajne cene. Da li je to ovde bio slučaj, teško je reći. Na sajtu Ministarstva privrede objavljene su pojedini dokumenti stari desetak godina, kao I javni poziv, u kojem nema podataka o godišnjim prihodima Tu stoji takođe da je “fer tržišna cena” preduzeća (koju niko nije ponudio u prethodnom pozivu), veća od 15 miliona evra. Ako je “fer tržišna” cena toliko daleko od one koja je postignuta na tržištu, onda nešto nije u redu ili sa proceniteljima / metodom procene ili sa uslovima pod kojima je oglašena prodaja.

Izjava državnog sekretara neminovno podstiče zapitanost kod čitaoca. Naime, ako je kupac našao računicu da uloži 5 miliona evra u lučku infrastrukturu i 10 miliona u prateće sadržaje, i da pri tom plati još 8 miliona evra za to da postane vlasnik novosadske Luke, da li je takva investicija mogla biti isplativa i državi dok je bila vlasnik preduzeća? Naime, kako je sam državni sekretar Ministarstva privrede izjavio, postojala je mogućnost da se kapaciteti duplo više iskoriste. Okolnost da preduzeće nije imalo sopstvenog kapitala ne znači da nije moglo da uzme kredit za koji bi država garantovala. Za razliku od brojnih drugih zajmova kod kojih je od početka izvesno da će se garantovani kredit na kraju naplatiti od države, ovde je postojala realna šansa da bude vraćen iz prihoda preduzeća. Naravno, poslovanje preduzeća je složena stvar, tako da je na procene i odluke učesnika na tržištu moglo uticati mnogo okolnosti koje su javnosti nepoznate. Na primer, ulaganje u Luku je verovatno isplativije nekoj firmi koja inače obavlja tu delatnost nego državi, zbog poznavanja tržišta i potreba klijenata, povoljnijih aranžmana za kupovinu opreme, iskustva radne snage i uprave itd. Međutim, ostaje činjenica da predstavnici države nisu građanima predočili razuman odgovor na pitanje o tome zašto je ovaj vid prodaje  bio bolje rešenje od državnog ulaganja. Inače, u jednoj od ranijih izjava, isti državni sekretar je tvrdio da Luka, “po strategiji Ministarstva građevinarstva zahteva ulaganja od četiri miliona evra godišnje, za šta država nema sredstava.”

Takvo objašnjenje je još potrebnije iz jednog dodatnog razloga – zbog činjenice da se pominje samo jedna ponuda, koja nije odmakla od početne cene. Ako niko nije želeo da ponudi veću cenu od one koja je polovina procenjene vrednosti Luke, to može biti posledica nerealno visoke procene vrednosti preduzeća, ali još pre može biti pokazatelj da su uslovi bili preterano restriktivni. I zaista, kada se pogledaju uslovi može se videti da novosadsku Luku nije mogao da kupi bilo ko ko ima 8 miliona evra i mogućnost da uloži još 15 miliona, već isključivo firma koja u poslednjih deset godina obavlja lučku delatnost kao pretežnu, u kontinuitetu, koja je imala 2017. poslovni prihod od najmanje 30 miliona evra, i koja je u svakoj od prethodne tri godine imalo pretovar od 1,4 miliona tona. Na ovaj način su eliminisani potencijalno zainteresovani kupci koji se trenutno ne bave uopšte pretovarom robe, već nekim drugim privrednim aktivnostima ili jednostavno imaju slobodan kapital, kao i oni koji su u lučki posao ušli u poslednjih 9 godina, kao i lučke firme koje imaju obim poslovanja sličan onome koji ima i kupljena firma ili manji. Izbiranje kupca na ovakav način možda može imati nekog opravdanja, kada se može očekivati konkurencija među firmama iz te branše. Pre nekoliko meseci Stevanović je izjavio  da se očekuje “da će se javiti tri svetske kompanije koje su za Luku bile zainteresovane i pre tendera - Dubai Port, nemački Renus i američka Valona.”  Međutim, kako do toga nije došlo, ni u propalom tenderu iz oktobra prošle godine, ni sada, pokazalo se da pristup nije bio ispravan.

Ova prodaja se može posmatrati i u kontekstu najavljenih izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Naime, prema najspornijem rešenju iz aktuelnog nacrta izmena tog zakona, građani Srbije bi ostali bez mogućnosti da uopšte traže informacije od preduzeća koja su u državnom vlasništvu.