Darovi izvođača radova

Podaci iz priče „Krika“, prema kojoj je jedan od najvećih izvođača radova u „Beogradu na vodi“ davao poklone bratu bivšeg gradonačelnika Beograda, stvaraju sumnju na korupciju.

Široko je poznato da su javne nabavke često predmet korupcije i uzvratnih davanja donosiocima odluka, čak i kada postoji nadmetanje u otvorenom postupku. Imajući to u vidu, logično je pretpostaviti da je situacija značajno gora u onim situacijama kada se javna sredstva troše bez javnih nabavki. Upravo to je slučaj u „Beogradu na vodi“. Oko 90 hektara savskog priobalja u prestonici dato je preduzeću pod tim nazivom. Iako je Republika Srbija u ovaj projekat uložila građevinsko zemljište vredno nekoliko stotina miliona evra, kao i mnogo toga drugog (zgrade, uređenje infrastrukture, eksproprijacija...), a privatni partner čija je firma registrovana u UAE 150 miliona i još toliko kredita, učešće u vlasništvu nije srazmerno uloženom. Srbija je postala samo manjinski vlasnik (32%) preduzeća koje gradi, prodaje i izdaje stambeni i poslovni prostor u „Beogradu na vodi“.

Jedna od loših posledica takvog dogovora jeste to da se na nabavke radova za potrebe izgradnje „Beograda na vodi“, uključujući ne samo izgradnju zgrada već i objekata javne namene (most, ulice) ne pimenjuje Zakon o javnim nabavkama, već ovo preduzeće, po svom nahođenju može da odredi ko će biti izvođač radova, kao da je reč o pravom privatnom investitoru. U stvarnosti, reč je o firmi koja upravlja javnim resursima značajno veće vrednosti od ulaganja privatnog partnera, i javni interes bi trebalo da bude zaštićen prilikom njenog poslovanja. Na primer, ukoliko izgradnja objekata bude plaćena skuplje nego što vredi ili skuplje nego što mora za dobijenu vrednost, ukupna dobit preduzeća će biti manja, a samim tim i prihodi za državu.

U tekstu KRIK-a se ne govori o tome kako preduzeće „Beograd na vodi“ bira izvođače radova i koliko se plaća, i stoga još uvek nije poznato da li se deo potencijalnih prihoda države od ovog građevinskog poduhvata izvlači kroz naduvane troškove. Međutim, govori se o tome da građevinska firma koja obavlja značajan deo posla („Milenijum tim“) ili njena povezana lica daju poklone bratu bivšeg gradonačelnika. Bez obzira na to što ova privatna firma može da rasipa svoje resurse po želji vlasnika, nije logično pomisliti da bi bilo koji vlasnik preduzeća bez razloga umanjivao sopstvene prihode. Naprotiv, logično bi bilo pomisliti da je bio primoran da da takav poklon, kako bi uzvratio za dobijene poslove ili da je takav poklon ponudio sam. Situacija u kojoj je poklonoprimac povezan sa jednim od glavnih promotera ovakvog načina realizacije projekta „Beograd na vodi“ unutar organa vlasti Srbije te sumnje dodatno pojačava. Logika i sumnje objavljene u medijima, čak i kada su potkrpeljene dokazima do sada su retko bile dovoljan razlog tužilaštvu da ispita slučaj.

Ova priča je još jedan podsetnik na to da građani moraju pravo na pristup informacijama o radu preduzeća u vlasništvu države, i to ne samo onda kada je to vlasništvo natpolovično, već i onda kada je država tim preduzećima ustupila značajne resurse. Na primer, kada bi podaci o ugovorima koje zaključuje „Beograd na vodi“ bili poznati javnosti, onda bi bilo daleko lakše ustanoviti da li ono ima neke suvišne troškove koji umanjuju dobit države i grada.