Vanredno stanje i koruptivni rizici

Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić govorio je za European Western Balkans portal o koruptivnim rizicima tokom vanrednog stanja:

Gde vidite najveći prostor za zloupotrebu i koruptivni rizik, kada su u pitanju mere preduzete u okviru vanrednog stanja?

Svaka zabrana, ograničenje i režim dozvola donosi sa sobom nove rizike od korupcije, bilo sitne ili krupne. Već je obelodanjeno nekoliko slučajeva sitne korupcije, na primer, kada je policajac podmićen da ne bi prijavio kršenje pravila o izolaciji. Načelno, takvi rizici su najveći kada se postavi opšte pravilo, ali i mogućnost da se od njega odstupi po dobijanju posebne saglasnosti, pa primenu takvih normi treba posebno pratiti. Mislim da će najveći koruptivni potencijal nositi neke mere koje nas tek očekuju, verovatno u većoj meri tek kada kriza prođe. Očigledno je da će razne privredne grane i kategorije stanovništva tražiti za sebe podršku države, kako bi se oporavili od štete koju je donela epidemija. Pošto novca neće biti za sve, niti postoji potpuno objektivni kriterijum da se utvrdi kome koliko treba da se pomogne, to će biti široko polje za trgovinu uticajem i korupciju.

Najzad, u vezi sa merama iz vanrednog stanja, veliki rizik predstavlja i to što je samo vanredno stanje proglašeno, a da nije bilo čak ni pokušano da se okupi Narodna skupština, kako nalaže Ustav. Ukoliko bi ta odluka bila osporena, onda bi država bila suočena sa ogromnim zahtevima za naknadu štete. Zato je neophodno da se nađe modalitet makar za naknadno odobrenje ovih mera od strane Skupštine.

Kakva je procedura koju treba pratiti kada su u pitanju „hitne“ javne nabavke, kao što su one koje se tiču medicinske opreme i medicinskih sredstava u kontekstu proglašenog vanrednog stanja ? Koji su minimalni standardi kojih se državni organi pri nabavci moraju pridržavati?

Po Zakonu o javnim nabakvama koji je i dalje na snazi, a koji je u tom delu dopunjen posle poplava iz 2014, postoji mogućnost da se nabavke sredstava „radi obezbeđivanja osnovnih životnih uslova u slučajevima elementarnih nepogoda“ vrše bez primene bilo kog od propisanih postupaka, uz obavezu postupanja „u skladu sa načelima iz zakona“ (eifkasnost, konkurencija, transparentnost, jednakost ponuđača). Međutim, poštovanje tih načela je stvar koja se samo naknadno može utvrđivati, i za njih nema čvrstih proceduralnih garancija. Na primer, ako je naručiocu poznato da postoji tri proizvođača neke opreme, a on se obrati samo jednom radi hitne nabavke, ugovor će svakako biti zaključen, čak i ako konkurencija nekako sazna za posao i ukaže da ima povoljniju ponudu.

Druga opcija je da se zbog hitnosti sprovodi pregovarački postupak. Tu su rokovi znatno skraćeni u odnosu na redovnu tendersku proceduru, ali postoje i garancije transparentnosti – objavljivanjem informacija na Portalu javnih nabavki. Primer za to je nabavka 15 respiratora neposredno pre nego što je proglašeno vanredno stanje.

Da li ste do sada primetili određene nepravilnosti ili radnje u vezi sa nabavkama medicinske opreme (kao što su respiratori) koji mogu da pobudi sumnju na određenu nepravilnost?

Predstavnici vlasti su napravili konfuziju oko ovih nabavki, pa bi trebalo da pokušaju da je u buduće smanje. Na primer, iako niko živi ne bi osporio potrebu da se u doba ovakve krize nabavi medicinska oprema koja je deficitarna u svetskim razmerama, od toga se pravi misterija. Tako imamo čuvenu izjavu predsednika države „Na polu-crno smo avansno platili dodatne respiratore, i neću da kažem odakle, pa makar me streljali”. Kao što sam objasnio, ako se vrše nabavke radi obezbeđivanja osnovnih životnih uslova, onda se kupuje od onog ko takvu robu ima, i teško je zamisliti šta bi tu bila nekakva “polu-crna” kupovina. Moglo bi čak da bude opravdano da se privremeno odredi tajnost identiteta prodavca, ako je to bio uslov prodaje. Ali onda tako treba i reći, da je primenjen jedan od postupaka nabavke koji poznaje naš pravni sistem, a ne stvarati predstavu u javnosti da državni organi rade nešto nezakonito i još se time hvaliti.

Generalno, i u pogledu nabavki kao i drugih stvari u vezi sa epidemijom, bilo bi dobro da se prevashodno čuje glas struke i zdravstvenih institucija koje sprovode nabavke – šta je to što mora da se nabavi, ne samo količinski, nego i u pogledu kvaliteta, šta smo uspeli da nabavimo i po kojoj ceni, a šta nam još uvek nedostaje. To je pravi put za izgradnju poverenja i saradnje sa građanima, koja je sada preko potrebna u vezi sa svim onim što zdravstvo i država čine u borbi protiv pandemije.